HANIF KUREJŠI: BUDA IZ PREDGRAĐA
Ne tako davno jedan nastavnik me je udario i bacio na zemlju zato što sam mu rekao da je peder. Terao me je da mu sedim u krilu i nakon što bi mi postavio pitanje na koje ne mogu da odgovorim – „ Koji je kvadratni koren iz pet hiljada šest stotina sedamdeset osam i po?“ – počeo bi da me golica. Vrlo pedagoški. Dosadilo mi je i da me od milja zovu „Gnjida“ i „Paki“ i da dolazim kući prekriven ispljuvcima, slinama, kredom i strugotinom. U školi smo mnogo radili na obradi drveta, a drugi učenici su voleli da nas zaključavaju u ostavu za alat i teraju nas da pevamo „Mančester junajted, Mančester junajted“, dok su nam držali dleta ispod grla i sekli nam pertle. Radili smo s drvetom valjda zato što su mislili da se ne bismo snašli sa knjigama. Jednog dana je nastavnik tehničkog na naše oči doživeo srčani udar kada je jedan od momaka stavio kitu drugog dečaka u stegu i počeo da okreće ručku. Jebi se, Čarlse Dikensu, ništa se nije promenilo. Jedan klinac je pokušao da me žigoše usijanim parčetom gvožđa. Neko mi se popišao u cipele, a sve o čemu je moj otac mogao da razmišlja bilo je to kako ću ja jednog dana biti lekar. U kom svetu je on to živeo? Svaki dan sam se vraćao iz škole misleći da sam imao sreće što sam prošao bez težih povreda.
Osećao sam da sam već spreman za penziju.
(Hanif Kurejši: Buda iz predgrađa,Plato, Beograd,2001.)
Нема коментара:
Постави коментар