MILAN TODOROV: GLAVOBOLJA

Sve češće me spopadaju iznenadne glavobolje. Počeo sam poput moje majke da poboljevam od visokog pritiska. I večeras dok u pauzi lutkarskog festivala u glavnoj ulici, blizu crkve, prilazim mladiću koji prodaje kokice, osećam taj tupi bol u potiljku.

Teško je utvrditi koliko on zapravo ima godina. Može imati dvadeset ali i trideset. Malo je kupaca, ali on svaki čas okreće čeličnu posudu u obliku kuhinjskog ekspres lonca iz koje ispadaju bele kokice. Zatim ih obilato posipa kupnim zrnevljem soli.

- Zašto ih toliko soliš? – pitam ga, odustajući zbog toga da kupim jednu kesicu.
Ja više skoro uopšte ne solim jelo. Ne pitam se šta će biti kada so obljutavi. Moje telo je počelo da otkazuje poslušnost.

Momak koji prodaje kokice je, pretpostavljam po govoru, izbeglica.
On se ne opterećuje filozofskim dilemama. Posluje u svojoj maloj drvenoj kućici kao da to radi usput, kao da postoji nešto vrednije i veće koje samo na njega čeka u nekoj izglednoj budućnosti. Sve na njemu, od praktičnih sandala na lepljivo kopčanje do karirane majice sa nekom poznatom robnom markom u visini desnog ramena, pokazuje to blagosloveno, ničim opterećeno, prolazno vreme mladosti.

Deca obučena po roditeljskim ukusima, mahom u garderobe koje su preozbiljni i zato ružni nagoveštaji onoga što će nositi kad odrastu. Naročito se ta, nenamerna perverznost majki ogleda na sasvim malim devojčicama. One nose letnje haljine sa dekolteima i prosipaju bele kokice po crnom asfaltu.

Prolaze starci i starice. Bez zastajkivanja. Njihova zamišljenost ponekad deluje kao fizička nespretnost. Žure u crkvu čija zvona sve glasnije pozivaju na večernju skrušenost.

Oni drugi, pak, moji ispisnici, ti mladi starci, još verolomni verenici smrti, obilaze oko crkve kao zaverenici. Ne žele da neodložni razgovor s Bogom učine javnim. Kao da svako od nas, u neko doba, ne postane misionar sa jednim jedinim zadatkom da samog sebe preobrati.


Momak je upravo otvorio drugu kartonsku kutiju sa natpisom MORSKA SO.
More je pretpostavka života, njegovo ishodište a so koja potiče iz njega, svakako je još jedna u nizu opomena. Upozorava me na ograničenost života koji provodim, kao i svi ravničari, u čežnji za njim, morem, sve daljim.

Počinjem da se ljutim na sebe. Šta mi je uopšte trebalo da se približavam tom, za komunikaciju, kako izgleda, potpuno nezainteresovanom mladom čoveku. Skoro da osećam stid što sam ga svojom pitanjem o soli povredio. Zbog tona tog za njega sasvim nesuvislog pitanja.

Posle nekoliko koraka odlučujem da se vratim i kupim kesicu ili, kako mi ovde kažemo, štaniclu kokica. Glavna ulica kao da se sa poslednjim brujem zvona za večernje ispraznila. Ali, ne može se pobeći od vrućine. I dalje je nesnosno toplo. Preko trideset stepeni, iako je Sunce na zalasku. Dok prilazim mladi prodavac mi se sada prijateljski smeši.
- Svako veče – govori mi već poverljivo - kad počne liturgija, ona dolazi i zove me u svoj stan.
Pokazuje glavom u pravcu odlazeće žene. Žene za parenje.
- Ima ih toliko koji bi pristali za njen novac. Ali, ja neću.

Popova kćerka ili supruga,a možda i neka sasvim druga žena, razmišljam dok figura zamiče ispod kestenova, a onda blago lelujajući nestaje u skrajnutom crkvenom dvorištu. Gotovo u istom trenutku iz velike crkve sune dubok, muževan poziv:
„Oglašeni, glave svoje priklonite Gospoduuuu"...I još dugo u vazduhu peva to otegnuto, upozoravajuće, gotovo sudbonosno "uuuu".

Uzimam kokice, ali ponovo mi se javlja ta opterećujuća svest o telu, o preteranom značaju tela.
I ponovo glavobolja.