RATKO DANGUBIĆ: KLOPKA

Iz njega je lelujao miris alkohola, a nekad i gumerabike. Nije imao pedeset, a nabrajao je bolesti koje ima, na sve prste obe ruke, kao parove na tiketu sportske prognoze. Nije ga određeno negde bolelo, a u njemu je uvek bila praznina. Govorio je kada ima publiku. Tvrdio je da ume da prepozna u sebi glasove, da mu se bol glasom javlja. Nikada se nije znojio, ni leti kada je tridest i pet u hladu. Umeo je da se savije kao travka. U glasu mu je bilo i tragova Dunava. Pojeo je, u petak, za manje od sat, tepsiju bureka u pekari Jadran. Nekada je radio u velikoj kudeljari kao bravar. Voleo je da se hvali kako je bio u banju Harkanj u Mađarskoj, tamo gde niko od publike nije prismrdio.
Opsednut je bio pravljenjem klopki. Iz starih nemačkih i holandskih listova preuzimao je ludorije. Pravio je i brodove u bocama. To mu je po ujaku Makariju stiglo, da voli da mu se dive. Opisuje napravu: limeno, izvrnuto korito, poduprto s jedne strane letvom, vezanom za kanap koji vijuga do trema; postave se do korita i ispod korita zrna kokuruza, i ovo je, rekao bi, klopke za Bogove. Pod kruškom, pravio je on, imenom Maksim Gavrilov, u onaj utorak ovu klopku. Nije ovu tajnu otkrio nikome, osim berberinu Ranku, koji glasove skuplja po gradu. Tvrdi: proveo je sat, dok mu je, ko zna odakle pristigla, igrala pred očima nimfa, kao isklesana u belom mermeru. Sve mu je dva puta upropastio mačak: okrznuo bi letvu i obreo se pod koritom. Ubeđen je da crni mačak ima ugovor sa đavolom. Svi su se u porti crkve, pod kestenovima, ne jednom, pravili da ga razumeju.
Natalija Markov je u pekari Jadran berberinu Ranku rekla i ovo: Snovi danas nisu lepi kao oni dok smo Maksim i ja bili u ljubavni. Maj je u Palanci jedar, poput napupele devojke. Ljudi su se prema Maksimu držali kruto: i niko nije zapodevao kavgu. Prznica je, ko bi ga smeo da priupita kako se zlatna ptica lovi kokuruzom. Nije pominjan ni njegov neuspeli naum da se obesi uz Dunav, one godine kada nisu stigle rode iz toplijih krajeva... Kovač Jovan mahnuo je starom coklulom ka debelom upravniku ciglane Majorovu i priča je u berbernici Kod Ranka okrenula se sama na drugu stranu... Tako iza Uskrsa izađe sunce i dan juri na stranu kuda ga svetlost nosi, da ostavi izlizane događaje.
U ponedeljak je Maksim za opkladu pojeo u bircuzu Janka Zime gusana. Sutradan je, sudbina je htela, sve krenulo na drugu stranu. Policajci su odbijali svetinu koja se muvala oko kolica sa gumenim točkovim na kojima se voze sanduci iz kapele do groblja: na njiima je bilo telo Gavrilova, pokriveno kariranim stolnjakom. Negede iza osam su pozornici Nikola i Ivan skinuli s grane duda telo Gavrilova, iza imanja Dunđerskih. Jedni su govorili da mu je pukao čir od masne hrane, pa je sebi presudio da se ne iskrvari, drugi da je upao u nevidljivu klopku... Natalija Markov, koja je tajno ljubavisla s Maksimom, poverila se Ranku, da je taman uglancala srebrni escajg, da je bila u providnoj spavaćici, kada je stigla vest da je mrtav. Ima ona, uzdahnuo je berberin, gadnu naviku da krije upaljenu cigaru u dlanu, i rekla je Ranku muklo: Razbojnik! Ume da održi reč.