RATKO DANGUBIĆ: DAN KADA SE MREŽA ODMARA

Na zidu iznad Verine glave, u stanu gostoljubive Ljijane, visi uljana slika ribarske mreže, a na njoj su u mrežu galeb i kolutovi od plute, nanizani kao drago kamenje. To je bilo lepo ulje na platnu lokalnog slikara B, u koga je Ljijana nekada bila zaljubljena, i Vera uhvati njen pogled, kako gleda u sliku, i Ljiljana obori oči. Usamljena, mladolika Ljiljana bila je nekako zbunjena; reči su joj sporo prelazile preko usta. U stan preko puta nje doselio se mlađi, lep i, reklo bi se, miran stanar: momak gospodskog izgleda. Umela je ona da se doseti o kretanju tuđih misli, onih koji je slušaju ili ogovaraju, pa se nasmeši Veri i pomenu: Kažu da je pisac onih ljubavnih romana. Govorila je da svaki dan ide u biblioteku i ostaje tamo jako dugo. Navodno prelistava istu knjigu po ko zna koji put: to je nekakav raport bibliotekarke Mare. Očigledno da u samoj Palanci i nema nekih prijatelja. Kućepaziteljka Vera je rekla kako ga je čula da peva operske arije. Iza njega je jednog dana u biblioteci ostala cedulja koju je pokupio profesor Milinkov, sa sledećim rečima: Ostavi mi duvan koji ne sagoriš, rekao je tamničar osuđenom na smrt. Ja pušim... To je, valjda, prepisao iz knjige. Posle su Vera i Ljiljana razgovarale kako niko ne može da opiše svoju smrt; dotle ljudska uobrazilja nije mogla da ide. ...Tamo je, rekla je bibiotekarka Mara Ljiljani u kafeu Trska, pisalo i ovo: Ni sudija se ne raduje dželatu, klima glavom krezubi čuvar. On je senka đavola... Nagađale su njih dve da li su ovo njegove reči ili je sve prepisao iz knjige kojom se bavi. Došao je kod nas ko zna od kuda, uzdahnula je kućepaziteljka Vera. I uvek je tako sa njima umetnicima: Dođu mladi, lepi i mirni, a onda nešto što ne valja izađe na svetlo dana. Ljiljana je rekla da se ljubazno javlja. Nekako je neodlučno grebala noktom nevidljivu fleku sa naslona fotelje. Popile su njeh dve i drugu kafu. Ispravivši se, Vera onda zabaci kosu naglim, lepim pokretom glave, i nakostreši se: Koliko treba, toliko ćemo da ga i prihvatimo. Ona prestade da žmirka, kao da joj je neko uperio lampu u uze da žmuri. Izašla je iz stana mrmljaući. Bilo je u svemu ovome, mislila je Ljiljana, nečeg žalosnog i uvredljivog, da se čovek zaplače, i lice joj postade crveno; dugo je gledala jedino ulje na platnu u njenom skromnom stanu, zvalo se: Dan kada se mreža odmara.