REČENICE KOJE VOLIM (14)

NIKOLO AMANITI:
KAKO BOG ZAPOVEDA

42.


Danilo Aprea je u mraku ležao na krevetu. Ruku opruženih uz telo. Lica okrenutog prema tavanici. Na sebi je imao zelenu pidžamu sa plavim krugovima koja je mirisala na osveživač. I čaršav je bio sveže opran i ispeglan. Pružio je ruku na mesto gde je nekada spavala Tereza. Bilo je hladno i zategnuto. Zažalio je što je promenio dušek. Ovaj novi, na opruge, bio je krut i nedeformisan. Dok je onaj stari, vuneni, već bio poprimio njihove oblike. Na Terezinoj strani se bilo napravilo dugačko udubljenje u obliku slova S jer je ona spavala na strani. Leđima okrenutim prema njemu, a licem prema zidu.
Crvene brojke radio-budilnika pokazivale su 23:17.
San je otišao. A ispred televizora, oči su mu se sklapale...
Davao se neki dokumentarac o migracijama kitova. Dokumentarci o prirodi su oduvek bili Terezina strast. A najviše je volela upravo ove o kitovima i delfinima. Volela je rod morskih sisara, jer su uložili toliki napor da izađu iz mora, a onda su, kad su već jednom stigli na zemlju, odlučili da se vrate. Milioni godina bačeni u vetar da bi se pretvorili u životinje sa četiri noge, i milioni godina da bi ponovo postali ribe. Danilo nije shvatao zašto je ta priča toliko lepa. Tereza mu je objasnila: „Zato što kada čovek pogreši, mora znati kako da se vrati nazad.“ A Danilo nije shvatio da li je to govorila o njima dvoma.
Mogao bi da je pozove da joj kaže da je na TV-u ovaj dokumentarac o kitovima.
Začuo je glas svoje žene kako mu zahvaljuje.
Nema na čemu...Je l’ hoćeš da se vidimo sutra?
(Naravno.)
Pa da se vidimo u „Ruž e Noar“? Imam puno novosti da ti ispričam.
(U četiri?)
U četiri.
Upalio je svetlo na stočiću, stavio naočare i pogledao telefon...
Ne, obećao sam joj.
...i onda uzeo Da Vinčijev kod, od koga je za dve godine možda pročitao dvadesetak strana.
Namestio se i pročitao stranicu a da ništa nije pročitao. Podigao je glavu sa knjige i zagledao se u zid.
Ali, ovog puta je zove zbog važne stvari. Mogla bi da pogleda poslednjih petnaestak minuta dokumentarca. Čak je bilo i morskih orki. Dohvatio je slušalicu i zadržavajući dah okrenuo broj. Telefon je zvonio i niko se nije javljao.
Još tri puta i spuštam.
Jedan...dva...tri...
„Halo? Ko je to?“ Terezin sanjivi glas.
On je ćutao.
„Halo, ko je? Jesi li ti, Danilo?“
Potisnuo je nagon da odgovori i počeo da prelazi rukom po obrazima i ustima.
„Danilo, znam da si ti. Ne smeš da zoveš, hoćeš li više shvatiti? Isključila sam mobilni telefon, ali ne mogu i fiksni. Znaš da Pjerova majka nije dobro. Svaki put kad zoveš, on se potrese. Probudio si nas. Molim te, prekini s tim. Molim te.“ Zaćutala je na trenutak kao da više nema snage. Danilo je čuo kako teško diše. Ali onda je nastavila ravnim glasom: „Rekla sam ti da ću ja zvati tebe. Ako budeš ovako nastavio, neću te više zvati. Kunem ti se.“
Spustila je.
Danilo je spustio slušalicu, zatvorio knjigu, skinuo naočare i stavio ih na stočić, a onda ugasio svetlo.
(odlomak iz romana Nikolo Amanitija „KAKO BOG ZAPOVEDA“, Plato, Beograd, 2007.)