VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI: TRUDNIČAR

Na samom početku želeo bih da upoznam drage čitaoce koji principijelno odbijaju da čitaju svakakve izmišljotine, sa činjenicom da ono što budu pročitali u tekstu koji sledi je potpuno istinito, a ukoliko i nije, onda je svakako mogućno!


U jednoj varoši, u kući povrh brda koje dominira šarolikim krajolikom, živeli su muž i žena. To su bili dvoje dobrih ljudi čije godine života, u vreme dešavanja ove priče, zbirno nisu prelazile sto godina. Muž se zvao Dragica a žena se zvala Rodžer.
Sad, prvo što pada u oči jesu njihova neobična imena. Dragica je bio jedinac. Njegovi roditelji su žarko želeli ćerku. Ime je birao otac. U mladosti on je voleo jednu Dragicu koja mu beše prva velika ljubav. Za razliku od oca majka je, sanjalački raspoložena i romantičarski nastrojena, želela da joj se sin zove Žbun. Bila je u početku nesretna zbog muževljevog izbora ali se navikla na ime sina. Ipak, često mu je tepala „Moj mali Žbunu!“ Dakle, tu je sve jasno i zato ne mora dalje ništa da se objašnjava.
Dragicina žena je dobila ime na sličan način. Njena majka kao tinejdžerka beše zaljubljena u jednog cirkuskog klovna. On beše član putujućeg cirkusa iz inostranstva. Njegovo ime beše Bendžamin. Ali je majci ostalo u glavi Rodžer. Ko zna kako i zbog čega. Silno je želela sina za vreme trudnoće. Nakon porođaja se ipak zadovoljila time što je ćerki dala ime namenjeno sinu. Za razliku od Dragicinih roditelja Rodžerovi roditelji dobiše još desetoro dece nakon ćerke. I ko za inat to behu sve muška deca.
Reklo bi se da su slučajnosti, kao ova gde su dva supružnika dobili imena na vrlo sličan način, nemoguće. Ali život je nepredvidiv i čudan, samo su naše reakcije na njega smešne.
Dragica je bio muškarac mirnog karaktera. Njegova najveća ljubav behu lubenice. Pored lubenica njegova druga velika ljubav bio je mesec avgust. Avgust beše, baš kao što je to i danas slučaj, preplavljen lubenicama. Okolina varoši obilovala je plodnim zemljištem koje su vredni zemljoradnici naporno obrađivali i kapali po njoj svoj znoj. Lubenice su gajile generacije vrednih zemljoradnika. Čak je postojalo, a mislim da i danas postoji, takmičenje za najveću lubenicu.
Dragica je godinama bio predsednik žirija a kasnije je postao i doživotni, počasni predsednik. Ukoliko bi se desilo da ga neko od učesnika takmičenja podmiti to bi bilo samo sa lubenicama. Dragica nije primao novac, ali je lubenice primao uz veliku radost. Mogao je da pojede i po petnaest lubenica u toku dana.
Njegova žena Rodžer je bila nerotkinja. Bogobojažljiva po prirodi molila se svakodnevno bogu da joj podari dete. Pored toga često je zamerala svom mužu što prima lubenice kao mito. Govorila mu je da će ih bog kazniti zbog toga i da je sam đavo izmislio mito kao zamku za grešne ljude.
Dragica, po prirodi šaljivdžija, bi joj na to uvek odgovarao kontrapitanjem: „Reci ti meni ženo, a ko je stvorio lubenicu?“ Pokazivao je rukom na rasečenu i kao krv crvenu lubenicu na stolu oko koje su muvolike napasti zujale i mešale se sa tamnim košticama. „Bog, mužu moj.“ „Dobro, a ko je mene stvorio?“ „Dragi bog, razume se“, odgovarala bi smerno Rodžer. „E onda je sve jasno kao dan“, kazao bi samozadovoljno Dragica nastavljajući svoju misao: „I zato ću ja kao božji stvor da smažem ovu prekrasnu, božiju lubenicu!“ Nakon što bi pojeo jednu lubenicu pristupio bi sečenju i jedenju sledeće, najčešće još veće i sočnije od prethodne. U pauzi bi čačkajući zube i cvrčeći rekao svojoj ženi: „Dobar je taj tvoj bog kada je stvorio ovako ukusnu i mirisnu lubenicu! Ajde, uzmi i ti viljušku pa navali dok ima!“ Međutim, Rodžer bi se na muževljevu dobrodušnu ponudu samo prekrstila izgovarajući u sebi „Oče naš“.
Treba kazati da Dragica nije uopšte bio alav čovek kako bi to nekome moglo da padne na pamet. On je svaku lubenicu jeo polako i sa guštom. Dešavalo mu se da ceo dan provede sedeći za drvenim stolom ispred kuće jedući lubenice. Sekao ih je polako poput kelnera kada seku svadbenu, trospratnu tortu. Lubenicu je sekao na tanke kriške sa velikim nožem. Trudio se da uvek iseče ukupno dvanaest kriški. Zatim ih je jeo koristeći samo ruke i usta. Rodžer je da nije bila opterećena muževljevim gresima mogla uživati u zvucima koje je on proizvodio mljackajući lubenicu i govoreći između svakog zagrižaja „Mmmm, ajoj!“
Jedne godine na takmičenju za najveću lubenicu se bio prijavio rekordan broj učesnika. Beše ih preko stopedeset. Skoro polovina od tog broja se odlučilo da podmiti predsednika žirija, našeg Dragicu.
Dan pred takmičenje njegovo dvorište je bilo preplavljeno lubenicama, što duguljastim što oblim poput lopte. Kako je koji takmičar donosio lubenice i ostavljao ih ispred kuće tako se i Rodžer krstila, mahala glavom levo-desno, govoreći tiho za sebe: „Ovo su đavolja posla.“
Dragica se tome radovao poput malog deteta. Da je znao igrao bi od sreće. Predveče bi stao pokraj gomile lubenica popisujući svaku u mali tefter. Svaku bi čvrknuo srednjim prstom. Zatim bi prislonio uvo na koru, malko oslušnuo i potom se predstavio svakoj lubenici pojedinačno: „Dragica, predsednik žirija, drago mi je.“
Sledećeg dana beše mnogo vrelo. Bio je sam kraj avgusta i kiša nije pokvasila tlo skoro mesec dana. Dragica je proveo ceo dan u žiriju ne pojevši ni jednu jedinu lubenicu. Gledajući ceo dan sve izložene lubenice motala mu se neprestano po glavi slika onih lubenica u njegovom dvorištu. Voda mu je neprestano išla na usta. Pred očima mu počeše igrati sve te lubenice međusobno zagrljene u kolu. Htede da im se pridruži i povede kolo ali kako bi im se u mislima približio tako su mu sve više odmicale. Mislio je u sebi: „Toliko lubenica predamnom i još više u mojoj glavi, a ni jedna u mom stomaku! Baš život zna da bude okrutan.“ Napokon, predveče, nakon proglašenja pobednika, Dragica se vrati kući sav iscrpljen i željan sna.
Nakon prospavane noći ustade raspoložen i gladan kao nikada u svom životu. Seo je za drveni sto u dvorištu i nije ustajao od njega sledećih tri dana. Ustajao je samo kada je trebalo da donese novu lubenicu za sto i kada je trebalo, sad izvinite me na izrazu, da mokri. Lubenica za lubenicom je nestajala a Rodžer je samo klimala glavom, krstila se i govorila mužu: „Bojim se da te ne zaboli stomak!“ Dragica joj je odgovarao: „Ništa se ti ne brini, već se moli bogu da ih što više pojedem! Ovog puta je bio krajnje alav pa mu se dešavalo da pojede i delove kore a o košticama da ne govorimo.
Posle desetak dana Dragica je primetio da mu je stomak malo veći nego inače. Nakon dvadeset dana je bio ubeđen da se ugojio. A posle mesec dana je izgledalo kao da je trudan. Konačno pošto je prošlo tri meseca bilo je očigledno da je zaista trudan. Rodžer je bila van sebe od sreće. Zahvaljivala se bogu kroz razne molitve u kojima se koristi izraz: „Hvala ti dragi bože!“ Ljubila je svoju ikonicu sa likom Sv. Marije brišući suze radosnice koje joj nakvasiše njeno bledo lice. Jalova godinama Rodžer se zahvaljivala svakodnevno bogu na daru, na porodu. Smatrala je da je njen stomak grešno mesto i da bog ne želi da ona porodi njegovog budućeg slugu. Bila je ubeđena da se bog smilovao nad njenom mukom podarivši njenom mužu sposobnost da rodi.
Kada su Dragičini trudovi počeli da bivaju sve jači i teško podnošljivi odluči se on da ode u bolnicu. Lekari mu snimiše stomak a snimak im potvrdi da je zaista trudan. Rodžer je plakala od sreće. Pitala je glavnog doktora da li je u pitanju dečak ili devojčica, ali on nije tačno znao da joj kaže. Rekao joj je samo da on nije nikada porađao muškarca i da se podrazumeva da će se porođaj izvršiti carskim rezom.
Još isto veče Dragica se porodio. Međutim, umesto deteta u rukama doktora se našla jedna zelena i više duguljasta nego okrugla lubenica. Babica ju je izmerila zaključivši da novorođena lubenica ima sedam kila i dvesta. Doktor, ne znajući kako da se postavi u za njega potpuno novoj situaciji, od srca je čestitao Dragici. Rekao je da će pamtiti taj dan kao najblistaviji u svojoj karijeri.
Rodžer saznavši da joj je muž rodio lubenicu umesto deteta, zakunu se da će udvostručiti broj svojih molitvi. Trudnoća njenog muža ju je samo učvrstila u ubeđenju da su čuda moguća, nadajući se da će doći dan kada će i ona zatrudneti. Napokon, prebacivala je sebi što je uopšte i pomislila da muškarac može da rodi dete. Da je bog hteo da muškarci rađaju ne bi stvorio ženu, mislila je.
Vrativši se kući iz bolnice Dragica stavi novorođenu lubenicu na sto, sede i poče da je posmatra. Rodžer je skrušeno stajala pokraj stola ipak srećna što joj se muž vratio živ i zdrav. Nakon nekoliko minuta ćutnje Dragica progovori: „Šteta bi bilo da se pokvari ovako lepa lubenica!“ Zatim izvadi nož i raseče lubenicu iz koje zakmeči beba.