MILAN TODOROV: OSETLJIVE GODINE

Putovali smo dva dana da bismo stigli na sporedni kolosek varadinske Dunav stanice.
Bio je suv, sunčani dan u decembru.
Od tog slepog koloseka do naše nove kuće sa trokrilnim prozorom kroz koji su moj otac, majka i nekoliko novih komšija unosili skromno pokućstvo u stan, nije bilo više od petsto metara. Ali, baš to je predstavljalo problem. Prekratak put da se angažuje neki kamion a predug za nošenje svih tih stvari na leđima. Ja sam dobio najlakši prtljag. Bar mi je tako izgledalo, ali pokazaće se da nije tako. Trebalo je da u novu kuću iz voza prebacim Ilonku. Tako smo zvali veliku nadutu zelenu gljivu, koju je majka koja je stalno poboljevala, dobila od neke travarice u selu Ilonke pa to ime nadenusmo i čudotvornoj gljivi koja se godinama baškarila u mutnoj lekovitoj vodi. Kad bi bilo kome od nas postalo loše, majka bi mu odmah u šolju sipala te gljivine životodavne tečnosti. I taj bi vrlo brzo ozdravljao.
Od ranžirne stanice do kuće trebalo je preći poprečno uzani Molinarijev park i zatim poći neravnom turskom kaldrmom do kuće na obodu drugog dela istog parka. Sa staklenom teglom i Ilonkom u njoj hodao sam trapavo po plavom grubom kamenu. Mutna voda je opasno bućkala po zidovima staklenke, ostavljajući buljavu gljivu čas bez tečnosti, a čas je potapajući. Osećao sam se slabo i kad sam najzad stigao pred kuću osetio sam kako posuda sa Ilonkom počinje da mi klizi između odrvenelih prstiju. Pokušao sam zubima i noktima da je zadržim, ali staklena kugla se u sekundi prevagnula kao da je posedovala olovnu težinu i Ilonka se sa tupim, skoro mekim zvukom raspršila pod mojim nogama.Od leka za sve bolesti je ostala samo ružna želatiozna barica.
- Kad se staklo razbije, sledi svadba! - rekla je tada komšinica Elvira Heser. Bila je na čudan način vesela. Iza nje, neka plava, albino devojčica, ćutke mi je, malo posle, pružila tanjirić sa božićnom čokoladnom tortom.
Imao sam utisak da još sedim u kupeu voza koji se upravo mimoilazi sa vozom iz suprotnog smera. Sličice novog sveta su jurile pored mene strašnom brzinom proizvodeći najneverovatniji splet tonova.
Vagoni koji se češu i škripe pod teretom, ulični tramvaj, cijuk nepoznatih crkvenih zvona, krt odjek vojničkih zapovesti u obližnjoj kasarni. Sve se to mešalo u mojoj glavi. Omamljivali su me i svi ti mirisi novog habitusa, na mošus, jod i znoj, mokraću i pečeni kesten, sirovu ribu, na vlagu propalih vinskih podruma, na kožu, na ustajalu dunavsku vodu. Sva moja čula bila su toliko opterećena da sam u jednom trenutku osetio tup bol u stomaku i ispovraćao se naslonjen na parapet.
Ispod prozora, na tamnom skoro crnom delu zida koji se naziva cokla ostaće neizbrisiv trag moje žuči. Jedva smo ga s proleća prefarbali, pa opet bi povremeno, još godinama, izbijao preko slojeva sasušenih boja,oljuštenog kreča i posnih uljanih farbi. Mali uzani trag, jedini, skromni svedok mog nepristajanja na novi svet.

(Fiziologija, reći će neko.
Ali, kao već zrelom čoveku, nebrojano puta mi se dogodilo da otputujem negde i da me novi prizor nekog nepoznatog mesta kao, recimo, prljavog, udavljenog, noćnog mora u Tivtu, polutajne umrljane pijace na obali u Alžiru, smrdljivog vojničkog ljubavnog hotela sa pregradnim zidovima od crvenog kartona u predratnom Osijeku, prizor mračnog i zarazno užurbanog perona na Gar de Lyon u Parizu sa bolesnim prostitutkama i prikrivenim ubicama... neočekvano uznemiri do povraćanja.
Od te velike seobe moje porodice, da je tako nazovem, samo sam na taj brutalan, sramotan i bolan način mogao da posvajam novi svet i nove ljude u njemu. Kao da je bilo neophodno da se i fiziološki očistim od starih da bih upio nove prizore.
Tako spoznah da osetljivost tela – pojava o kojoj se vrlo malo zna, jer se nerado priča o njoj - po pravilu, nadilazi osetljivost sve prilagodljivijih ljudskih duša. Ipak, o tome, ispostavilo se, razmišljaću više kasnije... kada sam bolje upoznao Minu Heser.)


Pravi otac Mine Heser je bio podunavski Švaba koji je pokušavao prvih godina iza Onog rata da se pritrpi u partizanskoj zemlji, ali ne mogavši da izdrži hirove svoje žene Elvire, prave arijevske lepotice, iznenada se spakovao i jednog jutra osvanuo najpre u Beču, zatim u Frankfurtu a posle se skrasio u Kanadi.

A onda je jednog dana usledila i ona, u šali najavljena, svadba.
Još dobro držeća, a željna života, susetka Elvira se preudala za lokalnog nastavnika klavira Đura Kozića koga su meštani, možda zbog umetničke „jareće“ bradice, posprdno zvali Kozica. On, pak, nije pristajao da mu na afišama nova vlast ispisuje ime Đura nego je u vek insistirao da je baš Đuro, kao da je to u umetničkom smislu imalo veću specifičnu težinu.

Elvira i Mina su se preselili kod Đura Kozice u staru poveliku kuću sa sobama za poslugu, velikim gostinskim sobama, klavirima, kuhinjama, letnjim i zimskim baštama, koje se više nisu održavale.

Na prozorima koji su bili mali i duboki kao upale oči nekog bolesnika bile su rebraste rešetke, ulazna vrata su se s mukom otvarala jer su bila masivna, sa teškim okovom.
Spolja se činilo da tu niko i ne živi.
Samo se iz vrta, u neko sparno i lepljivo junsko veče teško od cimetnog mirisa skoro već zaboravljenih perunika, ljiljana, jasmina, glicinije, hrizantema i zidnih perena... mogao čuti prigušen zvuk klavira i žensko pevanje koje se stapalo sa polenski lepljivom predvečernjom izmaglicom iznad starog, katoličkog Petrovaradina koji je gnjilio, pretvarajući se u obično, ruševno predgrađe velikog grada.

Mina Heser je svakako bila najusamljenija devojčica u našoj ulici i školi. Oblačila se kao muško, nosila kratku frizuru kao dečak.
Vežbala disanje.
Mi smo svi disali bez razmišljanja o tome. Ali, nam je Mina u retkim trenucima kada nam se još približavala, u letnjim kupanjima na Oficircu ili ponekad u praznim nedeljnim predvečerjima koje smo popunjavali igrama žmurki u napuštenim magacinima Ribarske zadruge, pokazivala kako se diše.
U stvari, kako se ne diše. Ona je, naime, mogla da ne diše čitavih pet minuta. Ili možda, ipak, nešto manje.
To njeno dugo uvlačenje vazduha u stomak, pa brzo ispumpavanje, pa zatim udisanje kao ropac prethodilo je muklim dugim stankama u kojima nam se činilo da ona prestaje da živi na način kako smo mi živeli, da je daleko i da se u tom stranom i dalekom svetu snalazi bolje nego u našem.

Sela bi na pesak, podvila noge u fakirskoj pozi i netremice gledala u visoke, betonske mlinove na drugoj strani reke.
Rekla nam je da su to veliki, beli slonovi koji nikom ne čine zlo.

Posle nekog vremena tiho bi zamolila da joj neko doda kremu za sunčanje. Nije se osvrtala. Samo bi rekla:
- U torbici je, iza pregrade za naočare.
Mi smo u početku sa podsmehom, a kasnije sa nekom malom jezom posmatrali taj njen ritual. Udisanje. Mazanje. Ropac. Izdisanje.
Ali, ta njena ozbiljnost i temeljnost u svemu što je radila, s vremenom, poče nas odvajati od nje. Mislili smo o njoj kao o nekom stranom telu među nama, skoro astralnom.

Docnije, se uopšte nismo čudili njenim uspesima na pevačkim takmičenjima. Nastupala je za dan škole. Obučena u crnu haljinu sa dubokim, skoro nepristojnim izrezom na grudima belim kao da su od slonovače.

„ Mina Heser, alt.
Đuro Kozić, klavirska pratnja“
Minu je uvek na tim nastupima pratio naš nastavnik, a njen očuh Kozica.

Jednom, mislim da je to bio njen novogodišnji nastup za nastavnike i učenike viših razreda, kada je završila neku deonicu, činilo se užasno napornu i kada se iz tog skoro bezvazdušnog prostora visoke arije spustila na zemlju, odnosno u školski amfiteatar, stavila je ruku na grudi i poklonila se sporo i lagano.

Aplauz nije prestajao, ali je Mina uzbuđena već krenula sa pozornice kada je Kozica ustao od klavira, razbarušen, crven u licu, uhvatio je za struk, vratio na pozornicu i onda podigao njenu desnu ruku i gotovo silom joj svoju šaku sa njenom u njoj pritisnuo na ukrućenu, prerano napupelu dojku.
Mina se okrenula prema njemu, tom naglo podmlađenom očuhu i rekla mu nešto. Ali, od buke to niko nje čuo i Kozica nije ispuštao svoju šapu sa nje sve dok Minino telo nije počelo da se trese, isprva polako, pa sve jače i jače, što se najzad završilo izbijanjem pene na usta.
Elvira je prebledela:
- Oprostite..., rekla je besmisleno.Opet je, po svemu sudeći, bila pripita.
- Matori jarac, promrmljala je moja majka uvek spremna na svađu.
- Maloj se to povremeno dešava, od našeg razvoda. Ušla je u osetljive godine.
A onda je Kozica kriknuo. Bio je sklonio šapu sa Minine sise i u istom trenutku ga je ona zubima ščešala za kažiprst i zagrizla kao ranjena zver.
- Šta će biti sa mojom karijerom ako ostanem bez prsta? - kukao je pošto se oslobodio Mininih čeljusti.
Ali, niko ga nije čuo.
Malo kasnije uz ivicu bine mirno su putovali Minini dobri slonovi.
Neki su još vikali:
- Bravo! Bravo!