Po oceni londonskog
Gardijana fotografija godine na izmaku je slika kuće na Kanarskim
ostrvima koju je do krova prekrio sivi vulkanski pepeo.
Ne znam gde su Kanarska
ostrva. Možda i znam, ali se ne trudim oko toga. Važna je fotografija, ne dana - nego trenutka. Jer, celi život čovekov sastoji se od malih trenutaka. Kao
mozaik sveca.
U svakom slučaju, bila to
fotografija godine ili manjeg vremenskog opsega, veoma je dobra.
Ima u njoj onog nemogućeg.
Pitomine tragedije. Pepeo polako veje i zasipa sve što je čovekovo. Odvajkada je tako.
Trebalo je to zabeležiti.
Ali, zašto mi se dopadaju
stvari koje nestaju? U ovom slučaju kuća, ali šta ako u drugom budem ja, ili
još gore, ti?
Šta?
Da li je to sredstvo za
ublažavanje bola unapred?
Aspirin, koji je moj deda
trošio u neverovatnim količinama i doživeo skoro stotu.
Male vesele senice koje se
pojavljuju u mom vidokrugu kao znak da ću naredne noći sanjati pokojnu majku.
Da li je nestajanje samo
oblik više pravde?
Bila je to neka žurka na
kojoj je domaćica bila glavna.
Rođendan devojke za koju
nisi znao čija je.
Ima takvih devojaka.
Veoma su lične. Nije važno
kako se zovu. Sa njima je vek povezan strašan erotizovan ozon. Onaj koji te ili
pročisti ili učini da plačeš od straha.
Nećeš nikad moći da je
imaš.
Šuma. Skretanje s lošeg
zemljanog puta.
„Gde si me to doveo? Na
đubrište.“
„Dušo, nisam birao. Svuda
je isto.“
„Ne mogu.“
„Nisi ni probala.“
„Ne dopada mi se. Meni se
ovo ništa ne dopada.“
„Samo zatvori oči.“
„I?“
Ništa.
„Da li nešto čuješ?“
„Jednog dana bićemo u
stanju da razumemo prirodu.“
Najzad.
„Imaš ono?“
„Mislim da da.“
„Budalo.“
Nestale su reči koje su
nas udaljile od vlažnosti usta, lepljivog semena jezika.
Za samo trideset godina
nivo mora će porasti za četrdeset santimetara. Biće potopljeni mnogi gradovi.
"Ali, čak i tada… čak i
tada, ispod površine sveta…“
„Šta? Nećeš kao pristati? Hoćeš. Mili moj, itekako hoćeš. Znamo se.“
Pepeo je i dalje padao nad
La Palmom na Kanarskim ostrvima.
Нема коментара:
Постави коментар