MILAN TODOROV: ZIMSKE SMOKVE

 

 

Fasciniran sam iskopinama. Tačnije, rupama u zemlji. Milioni godina su u njima. Kosti, misli, nade,  strahovi.

Gdegod se nešto kopa, a ovde kod nas se baš kopa, doduše plitko – ja obavezno zastanem.
Sećam se kad su kopali kanale za kanalizaciju ispod tvrđave. Tu gde sam odrastao. Gde je moja pokojna majka pored klupa na pomoćnoj železničkoj stanici „Dunav“ jednom našla mali zlatni ženski sat. Nije to bila neka posebna vrednost. Možda je priča kako je taj ženski sat, u to vreme, šezdesetih godina prošlog veka, dospeo u blato ispod klupe bitnija.

Bilo je to vreme bez vremena. Ljudi skoro da nisu znali koliko ima sati, koji je dan, a mnogo nisu pojma imali ni koliko su stari, mladi ili izgubljeni u vremenu uopšteno.

Je definitivno ne pripadam halapljivcima. Moje vreme sam u suštini prepustio drugima. Briga me. Bog u koga sve manje verujem će, nadam se, da me ispravi svojom milošću.

Dragi Bože, ako naučnici sada u Britaniji, recimo, nalaze grobove i očuvane skelete ljudi starih milion godina, kako su oni živeli bez Boga?

Živeli su naprosto na nekom mestu i to mesto se urušilo.

Šta je danas drugačije?

Ja ne sumnjam, dragi bože. Ja ne sumnjam u tvoje postojanje.

Ja se samo pitam u kom stanju ili obliku postojiš.

Uostalom, siguran sam da sam jednom u krajnjem očajanju, u šarama na pločicama poda u kuhinji video tvoj lik i znao da ćeš sluge svoje izbaviti od strašne bolesti i smrti. I ti, u toj šari, si to učinio tada, pre dvadesetak godina.

Zamolio sam paroha u mesnoj crkvi koja je tada bila tek na početku gradnje, zapravo brvnara, da ne priča nikome o mojim skromnim prilozima za izgradnju hrama.

„Nema potreba da upisujete ime niti sumu. Upotrebite taj novac kako mislite da je najbolje.“

„Bog će vam sve vratiti“, rekao je.

„Već mi je vratio“, odgovorio sam.

Video sam njegovo začuđeno lice. Lice racionalnog čoveka i pomislio kako je, takav, mogao da postane duhovnik,

Zbog toga  sam se lecnuo.

Zar ni on ne veruje?
Zar je to crkvište koje se dizalo u hram obična građevina, onako prosto nastala u talasu sličnih vizantijskih drečavih kupola?

Docnije ga nisam viđao. Izbegavao sam ga na neki svoj pogruženički način. Prestao sam da idem u crkvu.

Noći su postajale hladne, Crkvište zatvoreno. Kamioni su tutnjali pored. Često ubijali nesmotrene pešake koji bi pretrčavali ulicu. Crkvena brvnara je bila u mraku. Opasan ugao.

Ka bih primio neku uplatu na račun u obližnjoj banci uvek bih otišao do crkvene brvnare i priložio pedeseticu maraka ili evra, uz napomenu dežurnom crkvenjaku (obično nekoj maramom zbrađenoj usukanoj starici) da  to ne beleži nigde. Nikad.

To sam shvatao, ne kao pomoć, nego kao samopomoć. Želeo sam da se usavršavam u tome. U poznavanju sebe. U nemogućoj spoznaji. Jer, ko poznaje sebe?

Rimski car Marko Aurelije koji je živeo dva veka pre Hrista verovao je da znanje donosi patnju. Govorio je da nema spoljašnje patnje, nego samo one u našem mozgu. Drugim rečima, nijedan događaj sam po sebi ne izaziva našu patnju, nego to čini naša reakcija na događaj. Stoga, smatrao je, ključ našeg srećnog života leži u prilagođavanju naših očekivanja, jer „samo ludak zimi traži smokve“.

Kad sam nedavno ponovo čitao Danteovu Božanstvenu komediju u kojoj on putuje iz pakla u raj pojavila se Beatriče.

Beatriče sa najdužim nogama na svetu  i vešto se njima koristila na društvenoj mreži.

Bio je početak zime u doba korone. Ni tračak radosti nije na vidiku.

Čovek je morao da zamišlja sve.
Žene koje je upoznao ili samo video u životu. Okrnjene portrete, biste, poprsja u prolazu.

Kako su se dani skraćivali sve je postajalo sve tiše i tiše. Bivalo je ružno hladno. Ni sunce ni sneg. Mnogo vlage u vazduhu. Umrle su sahranjivali u limenim sanducima. Ličili smo na publiku u Danteovom paklu.

Egzistencijalna uznemirenost činila je da tela, osobito mlada, vitka ženska tela dolaze u prvi plan.

Uvlačiš stomak kao da je leto. A niko te ne gleda. Slike mladosti kojoj više ne pripadaš čine te još usamljenijim. Pitaš se još samo koji je razlog te usamljenosti.

Da pitaš onog dobrog popa, kome nisi svojevremeno odneo obećanu knjigu o bolu, za koju on nije znao – bilo bi gadno.

Potrebne su ti naočare da razaznaješ dužinu njenih nogu u odnosu na povijeno stablo na koje se naslanja ogrnuta providnom maramom kojom se zaogrću kupačice na moru hodajući suncem osenjene rivom posle kupanja.

Kako se upoznaje svet druge osobe?

Zašto se objavljuje u tim lako erotizovanim prizorima kao sada već zrela, iako još mlada žena?

U koju sličnu kategoriju bi mogao da je svrstaš?

No ipak ne želiš više da zuriš u njene selfije.

Želiš da izađeš napolje na svež vazduh. Kao da je tvoj život iznenada postao eksperiment. Koliko si u stanju da izdržiš poslednje, da li, iskušenje?

Ona crkva, najveća u mestu, podignuta je.

Kako?

Ne znaš.

Stojiš na raskrsnici preko puta nje i čekaš da se upali zeleno svetlo.