Da, proučavam ja sve sasvim pažljivo i radoznalo, okružen sam
dokazima i sumnjama. I kako papiri, prazne konzerve, čaše i boce, krpe i hrana,
požutelo lišće, komadi escajga, fotelje, stolice, ormani, prepliću svoju
sudbinu na smetlištu, tako se smeće ljubi. Imamo jednog pravog slikara koji
slika samo na smetlištu, oduševljava ga slikovitost smeća. I vidi, mogao bi i
ja, bez šale, da tražim simpatije za ljubav prema smeću. Pa deponije su pravo
mesto gde vlada zanosni, svesjedinjujuću duh đubreta, on udružuje sve, onako
kako veliki Dunava udružuje razne reke i vode od Švarcvalda-pa do Crnog mora. Za
one koji ne veruju da ovo govorim ja, još jednom: ovo i nisam ja, ovo je onaj
koji veruje da sam ovo ja. S pojavom ove, da se izrazim, komercijalizacije
smeća, javila se njegova potreba u razne namene. Pa imamo, valjda,
i učenje-kurseve za smetlare.
Pa oduvek je đubre i metafora za vrstu ljudi i sveta. Da posvedočim, učili smo pravila
đubretarstva, pa i kako su se pre stotinu godine pravile fabrike za tretiranje leševa,
klanih životinja, ostataka od ljudske i stočne hrane, i kako se sve cevima
slalo u velike vode: mora, okeane, reke kakav je i pomenuti Dunav. I vremenom su
se stvari pokazale kvrgavim, usitnjeno đubre se vraćalo na obale. A smeće je sve
ono što ostaje iza ljudi, životinja, mašina, polje gde ni korov ne raste. To
izgleda lak i jeftin posao, a nije. Bilo je đubreta i kad su ljudi samo srali,
bacali glodane kosti, gledao sam onaj film Odiseja gde kod divljaka kosti lete
u nebo: ne mora sve na Harvardu da se studira. Ja na smeće gledam kao na
zajedničku stvar: nema ljudi ni zemlje bez smeća. A jedna je stvar, vidim po
kontejnerima đubre, a druga ono u dušama ljudi. I nema niko predstavu kakvo su
novine đubre. Svet bije bitku sa đubretom, a đubre se ne predaje, zagađuje vazduh,
vodu. Pa spaljuje se đubre. Više je spalionica nego krematorijuma za ljude i
plemenite kerove, mačke. Danas je spaljivanje najeftinije, a smeća je, kao i
ljudi, sve više na kugli zemlje.
A ja
tvrdim da ljudskom voljom ne upravlja mozak nego guzica. Tek treba videti
koliko su ljudi kroz vekove menjali naklonosti, koliko je sve kod njih uvrnuto,
jadno. A jadno je i kad je čovek predmet izrugivanja, a još je jadnije kad oseća
dužnost da mora da izgleda da mu takva stvar prija, da bude veseo, skoro
zahvalan onima koji se rugaju. A ima još jedna važna stvar u vezi đubreta:
đubre, piše i u knjigama, je prošlost, kao i ljudi. Pamet kaže da ne moram da
sam ja sve u pravu. Neka je mom mišljenju srećan put, mogu da se osmehnem od
uva do uva. Šta je moja muka? Ako si sirotnja i Ciganin nemaš pravo ni da
sanjariš. A za nas Cigane nema šanse da ne budemo sumnjivi i kad đubre
prevrćemo. San mi je da imam “frezu”, da po gradu skupljam šta ljudi ostavljaju
u kontejnerima, pored kontejnera, da razvrstavam po vrednostima i
upotrebljivosti, da naleti kakav antikvitet. A voleo bi da neko može za mene da
kaže kakvu lepu reč, bez milosrđa-samo istinu. A sada vozimo sve na deponije,
najveća je ova u Vinči, jebali smo majku narodu koji oko nje živi. Ali da ovo
govori neko ko je ceo dan sa đubretom, ne pada oči nikom razumnom. Jedno se
vreme mislilio da đubre treba gurati gde su močvare i rupe, a ruka ruku mije,
mešaju se vode i sve zagađuje. Da, mogu da kupim diploma fakulteta kao i drugi,
pa da budem doctor-đubretar. Radim u gradskoj čistoći dvadeset godine. Prvo se
nisam odvajao od metle i lopate, sada od usta grdosije koja guta smeće. Verujem
da je budućnost u smeću, a od mojih đubretara ne veruje niko, pa se i rugaju.
Sad se uplela i nauka, nije nego: plastika je jebala majku svima! A nije ovo
igra milosrđa, niti mislim od sebe da pravim bednika. A odakle mi ovolika pamet,
i da sam učen? Nosim kući sve one knjige koje ljudi bacaju: znam ko je Andrić, Dostojevski,
Tolstoj, pokupio sam i razvaljene police koje se bacaju, popravio, pune su sada
knjiga, imam i lampu. A kod nas u firmi postavili majmuna za menadžera. Ja sam za
njega Karajan.
Нема коментара:
Постави коментар