VESNA KAPOR: NAPISATI PRIČU

 

Bože, blagoslovi gpad u kome obitavamo.

Bilo je vazdušasto leto. Prozračno, okruglo i sveže. Mek, utešan vetar nadimao je oblake vreline praveći od njih nežne dodire podatnih maštarija.

Preletela sam Evropu. Kroz oblake, čini se da u volnama i velovima pamučnih visina lebde, kao u dalekim zemnim izmaglicama, čitave naseobine. Ocrtavaju im se konture, čudesno i jasno, kao kad u letnje podne leluja jara, a predeli ispred očiju, začas se stope sa nepreglednim nebesekim rubovima. Da li su to isti gradovi? Odrazi izvan vremena?

"Treba stobom izdržati", kaže Dašenjka dok pijemo vino u prostranoj francuskoj kuhinji, izgrađenoj pre najmanje sto godina. Njen tihi sin i moj muž, prvi Amerikanac, drugi Srbin, u parku ispred zgrade, igraju stoni tenis. Kasno noću, u tom parku, besni adolescenti urlaju i jure, kao divlje mačke. Dašenjka, tako volim da je oslovljavam, Dašenjka je visoka, tanka brineta. Uživa u putovanjima. Koketira sa idejama socijalne pravde, internacionalnog levičarskog bratstva naroda, sa komunama izraslim ispod astečkih planina, neobičnih i raznolikih oblika, uzbuđuje je angažovana umetnost, ali, na kraju svakog dana, nezaobilazno, puni čaše sa visokim drškama, gde god da se nalazi, crvenim vinom. I nazdravlja.

Dašenjka živi svoje snove. Uglavnom.

Zastaje mi njena rečenica u grlu. Kako je lako govoriti.

Sedimo iz noći u noć, nas dve. I nazdravljamo. Naše gostovanje, u njenom letnjem životu, ispalo je zbrkana trka i niz nesporazuma. Neka igličasta hladnoća uvukla se u susret, i strelimice se pojavljuje svakog dana. Ponekad je uhvatimo, držimo u šakama, i pravimo od nje okrugle, meke, dobrodušne časove. Sećanja na dane, na daleko vreme, zbog koga sedimo u raskošnoj svetlosti pariskog leta. Zajedno.

Bodljikave smo i naprasite. Dašenjka kaže da je to zbog retrogradnog Jupitera, ili tako nekog nebeskog astrološko­astronomskog zbitija. Ne znam verujem li u to. U svakom slučaju, uvek je zgodno pronaći oslonac u trećem.

Borimo se s vremenom u sebi. Nastalim i nestalim pričama.

Priznajem, moj muž i ja, Dašenjkini gosti, pretvorili smo se u strašne trčeće turističke marionete.

Stojimo na Aleksandrovom mostu kličući dekadenciji. Ispod Obeliska na Konkordu, eksklamatorno smo zatočeni duhom imperije. On dotiče Hamurabijev zakonik, kaže ove godine detaljno ga je izučavao s našim starijim, u sedmom razredu, ja se tiskam da se nasmešim pored Mona Lize, da pokažem mlađem, veštom slikanju kako je majka ljupka gospa. Želimo da se pentramo do zvonika gde god je to moguće, da palimo sveće u obezboženim hramovima koje je Duh sveti ostavio u očima zemlje kao raskošne košnice, prepune zujanja, ali bez meda; da, neizostavno, provedemo jedno lenjo jutro na Monmartru ... da, da, želimo da pijemo kafu u Flori, na Sen Žermenu kao Simon i Sartr. Želimo da...

"Fuj, pravi ste turisti", kaže Dašenjka.

Leto se kotrlja, sveže i svetlo pred našim očima. Negde duboko u meni kuca neko daleko vreme. Senče se naseobine ispod oblaka.

Dašenjka i ja, da li se poznajemo? Naše babe delile su časove čistih belih nedelja u jednoj maloj skrivenoj crkvi, pre celog veka. U toj crkvi, predak njenog sina, pričestio je ustanike pre jedne velike bune. Predak mog muža počiva u hladu tog istog zvonika pod zajedničkom pločom sa desetinama umorenih u prvoj, strašnoj godini Drugog rata. Mi smo podelile jedan rat. Uglas pričale osvetljavajući rečima duge, bolne noći. Pod jezikom i sad nam se lede reči, neizgovorene, reči skoturene, sećanja od kojih imamo nesanice. I, šta sad?

Veče je, slično ovom u čijem treptanju ispijamo sećanja. Ispod daleke planine. Leto je. Sveže i mlado. Veče se kruni penom nerazumne radosti. Iznenadno primirje, zbog lepote leta, i umora, kao divan balon pun helijuma, nosi nas na čudesno putovanje. Razgledanje samih sebe. Negde iz dubine vremena, iz uspavanih sećanja, kao prvi petlovi, talasa se osećaj: živi smo, živi, živi! Izduvao se strašni zmaj mržnje. Svako tužno diše u svom osvojenom svetu. Raselili su se i doselili, svi uplašeni, svi pretekli. Leto je, sipko i divno. S., moj prijatelj, odskora, donosi svoj čudesni osmeh. U uglovima usana, kad ih razvuče, kao tajna, sakuplja se zaneseni trzaj, a oči zasene kao guste borove šume, u divna planinska predvečerja. Ne voli što je tu. Njegov je život negde drugde. Ovo je mesto očeva priča. Zarobljen je ili umoren, ali dolazi mu i budnom, na viđenje. Zbog toga je on tu. "Sigurnije je nego drugde, među svojima", kažu glasovi mudrijih. I on, pomalo obešenjački, ponekad dečački nesigurno, savlađuje dane pod planinom. Kao poslušanje.

Kad smo ga upoznale Dašenjka i ja, razvlačila se svežina predvečerja kao trag vreline, zajedno sa sirenom za opštu opasnost. Ostali smo u kamenom dvorištu jedne kuće, ratnog kafea, i nazdravili. Nas dve i čudni putnik koji je pevao tiho, dubokim glasom: Stranger in the night. Razmenjivali smo svetlosnu prašinu u očima, smejali se, bezrazložno, praskavo, nezaustavljivo, kako to i biva u obruču tužnih i teških dana. Okolo se krunio i tresao svet. Život je bio samo plamičak. Svakog časa mogao se uviti, i zasijati iznad, na nebu kao zvezda. Bezdahna. Ta, rat je. Učili su nas tako: dođe vreme kad zemljom hodaju senke i traže naplatu dugova. Zaboravljali su reći, ili to nije nikom bilo važno: kusuramo se za daleku raskoš, drugih.

Veče je primirja. Verujemo da niko neće pucati. Niko neće pucati. Niko, niko, niko. Sabijamo se kao oblaci, kovitlamo ulicama. Divno mirišu lipe. S. donosi osmeh. Cigaretu u tajni usana. I knjigu ispod miške. "Oproštajni valcer".

Dašenjka, krupnim korakom neumornog šetača, zaustavlja veče. Kaže, vratiću se. Samo da prozujim. Čekaćemo, kažemo. I kažemo: votka i đus-votka.

Dašenjka je postala Amerikanka. Veruje da je sve moguće. Moj muž ne veruje. On veruje u egzaktne stvari. Ona u nevidovne sile psihe. I duše. Moja magija su reči. Između njihovih strelovitih nemira, podeljena sam, tiho. Dok pijemo vino, sa zelenih sunčanih kosina i zaravni Bordoa, svake večeri, zatalasaju se divni predeli našeg detinjstva, razmreže priče, razneže oči. Pažljivo biramo sećanja. Neka ostavljamo bez pomena. Kuckaju u nama kao prigušeni koraci u dalekoj zaključanoj sobi. Mi želimo da budemo srećne!

Dašenjka voli reč kreativan. On, moj muž, reč: vidi. Odmaram se, uglavljena, u senke već davno načete noći koja se talasa u ostacima svetlosti. Mislim: pridev, žena i glagol, muškarac. Biram svoje reči: kuća, deca, otadžbina. Ja sam imenica.

Stojimo na mostu. Već sat vremena premeravamo njegovu dužinu. "Rekao sam lepo, Konkord, lepo. Znam. Luda žena, potpuno, luda", peni moj muž. Trpeljiv je i predusretrljiv. Ne odustaje od čekanja. Dao je reč, tu ćemo se naći! Gledam ga nalakćena na senoviti deo ograde. Uvek zna gde je i šta treba raditi. Prepuštam se da me vodi i ćutim. Udaljava se od mene. Samo je tačka u zenicama. U stomaku se steže neki čvor. Kao da sam sama na svetu. Kad bi otišao, kad bih morala sama, kad bih morala sama sve... i neke suze sabiraju se na trepavicama. Jednom, uvek, neko ode, znam. Konkord se proteže u očima kao beli medaljon, kao nemerena svetlosna traka, lebdeća, koja spaja mene i mog muža. Stojimo na dva kraja, svesni jedno drugog, potrebni jedno drugom. Pariz, sa svim svojim opsenama, sa bleštavim i strašnim pričama, biće samo jedno sećanje na koje će se smeštati naša jutra. Kao što na rubu mosta piše: kralja Luja i Mariju Antoanetu revolucionari su sproveli iz Konseljeržea, preko mosta na Konkord, trg, i pogubili.

Giljotina je u senci Obeliska iz Luksora. Vrata svetova i sad su otvorena. Samo je potrebno dugo stajati nalakćen na ogradu nad Senom. I čekati.

"Dašenjka je na nekom drugom mostu", kažem, i Širim ruke ka mužu, kao da ga vidim prvi put. Primam ga u zagrljaj, nežno. Osećamo se kao da nam je neko zakinuo na meri dana. "Uvek i ponovo, samo tebe bih izabrao", seče u vazduh pored uha.

"Ti ljudi su ludi. Ludi, ludi." Poskakuje Dašenjka na Mostu invalida. "Lepo sam im rekla. Most invalida. Bože, kako su opsednuti istorijom." Žali se svom divnom, malom sinu dok krupnim korakom premerava most na kome čeka. "I uopšte, nije im stalo do mene. Samo bi da se fotografišu pred turističkim atrakcijama." Usamljena je i lomna, odjednom. Putuje da bi živela. Svako mesto omiriše, izglača svojim očima i pre nego što poželi da se vrati, iživi jedan kratak život, tu gde jeste.

Kao da nam je neko, nepovratno, zamrsio tragove. Kao da se ne možemo razumeti, nikad više. Dan je postao neupotrebljiv, slomljen. Dašenjka odlazi u sunčani stan, s pogledom na park, mi put Jelisejskih polja. Kovitla nas isti bes.

Jedan oblak prošlosti škropi nam dan. Sredina je jula, i jara je nepodnošljiva.

Sutradan se penjemo u čistu svetlost Monmartra. Nas četvoro. Bes smo prelili smehom, progutali svako svoj deo misli, ćuteći ispili po čašu vina. Crkva Svetog srca nudi pogled na strašnu raskoš grada, i svod za pogled u sebe. Čugno je nešto, ovge, mislim. Svod crkve je vizantijski. Ikone, na bočnim stranama. U bedekeru, koji grčevito iščitavamo, piše: mešavina vizantijskog i romanskog stila. Palimo po jednu sveću. Dašenjkin divni sin šapuće: "Ponesi me u Hecegovinu, zamislio sam želju." Njegova laka stopala umorna su od krupnih majčinih koraka. Sunce oblo i belo pretura se preko ivice horizonta, i prozračna noć pokriva svod. U devet uveče, u ovom gradu, još uvek imaš bar tri plana dok se ne smrkne, a onda odjednom, san te uhvati u obruč, kao ogledalo u odraz i tiho kao paučinu sklopiš dan pod kapke.

Odlična knjiga, kaže S. i osmehom iskusnog čoveka, mada je mlađi od nas dve, šalje kolut dima u prozračno julsko predvečerje. Primiče osmeh mom čelu i kaže, samo... I moj beli džemper, Dašenjkin dar, najedared biva crven. Kao šampanjac, ističe dah mog prijatelja. Na moje ruke. U moj vrisak. Nečiji glas iz daljine, kao iz drugog sveta, viče: Lezi, lezi. Ne postoji ništa u mojim ušima sem sopstvenog glasa. I tela mog prijatelja, njegovog lica zatečenog u bezbrižnom, srećnom osmehu, sa slomljenom rečenicom. "Samo, samo, samo..." Pretačem taj tren. Ispod kore svakog dana. Nebo je zvezdano i strašno. Komadaju ga rafali poluautomatske puške. Mrak ne odaje prst koji nas mrzi. Dašenjkin dugački korak upada u baštu kafea. Sad vidim, kao antičko pozorište, pod zvezdanim nebom. Takav je bio naš život, tada. Ispod planine. Na granici, svetova i država. Bujala je smrt, na sve strane. Razmrežavala se i jela nas. Dok smo čitali svevremene knjige i uglas izgovarali: Živeo i slava mu. Dok smo doticali pretke kroz vreme. Bežali i vraćali se, u dramu pod otvorenim nebom. Strasno smo pripadali tom komadu. Tu nam je bio dom.

Da, Dašenjka je lovila senke te noći. Mamio ju je čvrsti korak, nosio kroz gužvu ulicama, rekla je: čekajte. Rekli smo: čekamo.

Stojim na Konkordu, u bleštavom danu, u gradu gde svetlost razvlači mrak i dan je toliko dug da možeš u njemu, što se kaže, i ubiti i okajati. I na kraju u sipko predvečerje, zapravo već poodmaklu noć, posle katarze, piti vino. Stojim, dok tačka u koju je pretvoren moj muž podnoseći jaru jula, zaboravlja vrtlog grada koji nas je zaposeo, i koncentrisan na potragu, besni. Mreška se daleko leto, ispod planine. Osmeh i sjaj zalutalog čitača "Oproštajnog valcera" natkriljuje ceo most. Samo, ječi nasmejana reč, samo... mogao je još samo, preživeti, mislim, dok sunce glača svet.

Leto se nadima kao jedro, nad Evropom. Topli vetrovi čine sve predele mekim, okruglim, maglenim. Meren okom visine, iz aviona, svet je jedinstveno mesto i ponad svakog predela izniču lelujave, maglene naseobine. Ceo vidljivi svet je rubna naseobina neba.

Sveće u crkvi Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u N. ispod planina, upliću se i uspinju ka visinama, zvučno i vrelo kao glasovi. Tu, preko ograde, stojim ukopana u noć i još vrištim. Nisam otišla. Tu, još putuje metak koji će preseći S.-ovu rečenicu. Tu, tu je pupak sveta. Roji se vreme i toplina omotava dah.

"Bože, blagoslovi gradove u kojima obitavamo", preturam jektenijsku reč u liturgiji, u množinu.

Svetlost Pariza leže u senku priče. Letela sam i vratila se. Neko šuštanje u sećanju pomera mi srce. Onoga dana kad smo se zaokupljeni besom tražili na mostu, tog dana, pre mnogo godina, tražili smo mesto za kafu sa S.-om u zvonkom predvečerju primirja. A sutradan, dok smo zagledale vizantijski svod u katoličkoj katedrali, sahranili smo ga. Jul nije mesec za nas, Dašenjka.

Ona sveća u crkvi Svetog srca na Monmartru, onoga dana, bila je njegova. Ispod svoda pod kojim vitlaju sećanja na sto hiljada francuskih vojnika, donele smo njegov pogled iz jednog tužnog rata. Samo, "Oproštajni valcer", nikom više nisam preporučila.

Dašenjka nastavlja svoje parisko leto. Pita: "Da li te je Pariz udario za pisanje?"

"Jok", kratko pršte slova na ekranu i pod prstima, "udarili smo me mi."

Pariz, Nevesinje, Beogpad