MILAN TODOROV: TELESNE VEŽBE

 

 

       

         Neću da umrem ni sa kim u društvu. Uopšte neću da umrem. Ali, ko te pita? Zato, pođimo redom…      

          Padao je prvi sneg. Na Fejsbuku su svi sa maglovitim nadanjima dece objavljivali slike prvih pahulja „ove godine“. I onda u gradskoj hronici na portalu 021, na listi sahrana za sutra naiđeš na tipa koji te je podučavao seksu. 

      Riđi je bio invalid. Pao je sa vratila i ostao skoro potpuno nepokretan.

         Trebalo bi da ga poljubim u dupe za sve čemu me, i ne samo mene, podučio.

         Sise moraju prirodno da padaju na strane. Ravne dlake su bolest. Dlake moraju da budu uvijene i da streme nagore. Ljubav je nemoguća. Telesne vežbe su nadoknada za manjkanje ženskog sveta.

         Pokazao nam je kitu i celu stvar sa dlakama. Nije mu bilo lako da to izvede u kolicima.

        Imao sam malu sveščicu, koju čuvam i danas, sa svim svojim tobožnjim podvizima kod žena. To je malo besmisleno računovodstvo. Koliko si ti doneo, a koliko odneo. Mnogo je vremena prošlo od kad sam je poslednji put otvorio.

         Možda da je spalim? Koga ona zanima? Šta bi neko mogao iz nje da nauči?

         Zašto sam uopšte bilo šta zapisivao. Nije u tome bilo nikakvih epohalnih uspeha.

          Tamna strana mladićkih nagona.

          Glupo je da sada objašnjavam svrhu tog pisanja kao i svakog drugog pisanja.

        „Nikad ne spavaj sa devojkom koja u kafani  naručuje voćni sok. Možda ima neku gadnu polnu bolest pa je vinjak peče kad mokri.“

         „Uvek posle seksa se dobro ispišaj. Tako ćeš izbeći zarazu ako je ženska ima.“

         Šta me je vezivalo za vreme u kome nam je taj riđi, pogrbljeni tip lako povijen u invalidskim kolicima užasno bele boje prebrojavao tek izrasle dlake?

          Hm! Što bi se reklo u crtanom filmu. 

           Posle deset prepodne odlazio bih kod njega. Zaticao bih ih u razvaljenom roditeljskom krevetu. Njega i onu njegovu sestru Anđelku kako gledaju televizor.

        Mi tada nismo ni imali tu spravu. Osećao sam njihovu superiornost zbog toga, ali istovremeno i neku slabost. Činilo mi se da to nikuda ne vodi. Međutim, vodilo je ka nekom novom saznanju o tajnama žena.

        Koliko žene imaju otvora tamo dole?

Nismo znali.

         Sestra Anđelka je bila starija od nas. Rekla je da su takva pitanja  o broju rupica glupost.

 

        Zatvaram oči.

         Tela žena u Čiku. Prvi nagoveštaji pada socijalizma. Prodaja ženskog tela je počela u novinama. Prelistavanje glupog časopisa.

         Onda taj prozor. Prozor opet.

Njegova komšinica, zrela brineta, sa visokog prozora koja u beloj spavaćici češlja kosu. Krkljavi zvuk radija iza. Kad ustane, za tren ugledamo liniju butine i leđa u mraku. Nije bilo sumnje da nas zavodi. Žena koju nikad nismo dodirnuli. Mislili smo tada da nikad više ne bismo mogli da živimo bez te žene.

         „Ona zna sve“.

Laže.

         „Glumi belog anđela, ali priznao bih joj dete.“

          Misao na nju me ipak rastuži.

          Nije trebalo, Valerija, nije trebalo. Zvala se Valerija. Naš beli anđeo. On je nju zvao tetka.
          „Skoro je htela. Tetka je nepogrešivo htela“, lagao je. „To je najgore u celoj stvari. Vidiš lepo da je muči slatka nevolja, da hoće i na kraju nije htela. Uplašila se, ko će je znati?“

          Posle ćemo saznati da je umirala od raka, polako i da je ta mala igra sa nama, bila igra u kojoj je gradila svoju besmrtnost. Da li je to ključ života? Ili ipak ne? Znam samo,  uspela je da ostane u sećanju periferije  koja pamti odabrane, ne dugo, još malo.

         Riđi je imao optimističku teoriju da iza greha dolazi raj.

         Polako je tonuo u alkohol. On, eto, ima maler da ima sve one muške stvari zdrave, jake i velike ali ga nijedna neće zbog nepokretnog tela.

          Pokazao bih im! – govorio je.
Nikada ga nisam čuo da psuje te žene koje ga nisu htele.
         Vadio ga je i pokazivao nama koji nismo bežali kao devojčice. Moja mama je došla i vikala na njega, psovala ga, a njemu su se kolica jedva otkočila. Bežao je prema parku sa onom malom sivom crkvom. Ja i mama za njim. Vadio sam kamenje iz turske kaldrme i gađao ga sakriven iza maminih leđa. Posle sam se danima osećao jadno.

          Nisam ga više viđao.

          Naše porodice su se selile.  Imali smo razne kredite. Industrija je cvetala. Male plate i modri, morski letnji odmori. Banje za neuhranjene dečake kakav sam tada bio.

Živelo se bez krila boga. Nije bilo dobro o tome previše govoriti.

          Grad je bio garnizonski i pun greha. Dolazile su mlade devojke da budu pretvarane u guske. Trčale bi gole umazane medom i perjem iz pocepanih dunja i jastuka perjanih posle pijanih noćnih orgija. Hiljadu devetsto šezdeset šesta. Đavolov omiljeni broj. Pop ga je imao na registarskoj tablici svog snežnog Golfa.

         Jedva sam preživeo. Preživeo sam, eto, i svog učitelja seksa u invalidskim kolicima.         

          Kako mogu da mislim na to? Uz njegovo ime večeras stoji napomena za sutra: Ispraćaj (urna).

         Srce, verovatno. Srce neutaženog žednika. Ili ova nova kuga. Ljudi umiru kao muve, priča se. Mada, niko ne zna kako umiru muve. Smrt i jedne muve je ipak samo smrt. I srećni su, možda, oni koji preteknu ovo vreme.

           On je bio samo jedan od nas koji je mislio da može da osvoji svet tako što će biti jači od sebe.

           Telesna strast pomešana sa zbunjujućom prirodom odrastanja u muškarca. Hvatanje vepra. Ili vetra.

           Niko nam nikada neće oprostiti našu neponovljivo sjajnu bedu, poručio sam mu večeras. Možda me čuje tamo gde je granica nestajanja magla koja hladi svetove.