Volim svoj stari auto. Navikao sam se na
nega. Udoban je i mali trošadžija, što je danas najvažnije.
Međutim, previše je star za pouzdan
prevoz. Gubio je tečnost za hlađenje i motor se pregrevao. Uzalud sam pokušao
da otkrijem mesto gde propušta. Video sam samo više korozije nego ranije.
Konačno sam ga odvezao kod majstora,
udaljenog nekih tri-četiri kilometara. Ispod brda. Vraćao sam se pešice. Razmišljao
šta će mi majstor saopštiti. Koliko novca ću morati da izdvojim za njegovu
uslugu i da li se isplati uopšte popravljati krntiju.
Uvek to sa majstorima mehaničarima
bude nepredvidivo. Kao i sa lekarima. Mali kvar ili kraj?
Usput sam, da bih skratio razdaljinu,
morao da prođem kroz staro groblje.
Tu mi je otac sahranjen, rano. Na mestu
kapele iz koje je iznet posađen je orah koštunac. Malo dalje, zapazih, omanju zgradu sličnu bivšoj kapeli. U svemu
je ličila na, na brzinu, sklepanu garažu.
Iznenađen, zastao sam. Bio je kraj
novembra, ali je sunce još bacalo jasne i tvrde senke okolo. Na belom kreču
kojim su obojeni zidovi nove garaže, ugledah svoju senku. Pogledah malo bolje.
Činilo se da garaža nema vrata. Samo neki mali otvor. Čemu, u tom slučaju,
služi?
Narod veruje da se ništa sa groblja
ne sme ukrasti. Ni cvet, ni voćka, ni kamen, ni cigla. To donosi nesreću.
Čuo sam da je grobar, tvrd krupan
čovek čija je kuća tu odmah pored, sagradio tu garažu od cigala stare kapele.
Čuo sam i da ga je, ne tako davno, stiglo prokletstvo.
Iza njega je ostala mlada udovica. Danas
sam je video. Imala je na sebi svetloplavu dugu haljinu sa krupnim zlatnim
dugmadima koja su žmirkala kao oči kockara na jutarnjem suncu.
Možda
se preudala? Ne može ničiji život da stane tuđom smrću. Ono, spalite most iza
mene, sahranite me sa vernom ljubom i sedlom ubijenog konja s kojeg sam upravo
sjahao.
Povijena u struku, potkresivala je
ruže pred zimu. Kad sam naišao, uspravila se, u punoj krivudavoj liniji tela.
Prolazio sam više puta pored nove garaže
na groblju, jer se popravka kola odužila zbog čekanja na neki važan deo.
Ipak, dakle, kao što to već biva, nije
bila u pitanju samo mala rupica kroz koju voda-život iscuri za noć.
Grad je, u međuvremenu, sazidao novu
kapelu na novom groblju. Ali, pokojnici nisu ostavljani u njoj kao nekad. Ranije je to bilo bar jedan dan. Od izlaska do
poslednjeg zalaska Sunca. Kao što sa svojim pokojnicima čine Jevreji u sobama
za taharu. Sobe u kojima bi tela, sa
nogama okrenutim ka istoku, ležala dvadeset četiri sata da bi se duša pokojnika
očistila. Posle su uveli hladnjače na centralnom groblju tako da bi tela
pokojnika dovozili samo pola časa pre ukopa u novu kapelu. Kao da više nema
vremena za očišćenja duša.
Usput bih seo na klupu ispod oraha
naspram garaže na mestu koje ja zauzimala stara kapela - da predahnem.
Jedan, ne znam kako
zaostali orah, pade iz krošnje golih grana i podseti me da sam zaboravio da kupim
hleb za danas.
Нема коментара:
Постави коментар