Sa balkona ispred vladičanskog
dvora u gradu Novom Sadu, sa oronule terase bibliotekarskih stanova neki ženski glas, valjda je mecosopran (nikad
se nisam razumevao u opere) dovikuje nešto meni i mojoj, još lomnoj i ranjivoj
ženi.
Hodamo polako.
Jesen je dve hiljade neke,
kako bi rekao pesnik.
Jesen u svakom pogledu.
Na obližnjem trgu je izložba
na kojoj su izloženi radovi mladih studenata arhitekture o temi „Kako zamišljam
Novi Sad u budućnosti“.
Dok razgledamo projekte,
razmišljam šta će da bude sa prošlošću.
Da li je tačno da jednog
dana nećemo znati ništa o njoj i da ćemo zbog toga biti srećni. Ili, možda,
srećniji nego sada?
„Hajdemo odavde“, kaže
žena. „Ne prija mi sve ovo.“
Pridržavaš je pod ruku.
Ona je tek operisana i laka kao pero.
Žena sa balkona nešto dovikuje.
Kreštavo i ružno.
Ne vidi joj se glava.
Ko je ona?
Zašto viče?
Njen glas je glas koji
optužuje.
Da li sam je ikada
poznavao?
Ne, siguran sam da nisam.
Ili jesam?
Postoje pitanja na koje
nikada nećemo dobiti odgovor.
Kao rukom odneto nestaje samopouzdanje
koje je ženin oporavak postepeno ugrađivao u mene.
Šta se , dođavola, dešava
opet. Zar nismo u mirnoj luci posle srećnog brodoloma?
Ženi koja dovikuje vide se
samo noge na ispucalom betonu iza železne ograde. Nosi plave farmerice. Izgleda
da je vrlo visoka. To je sve za sada.
Iza ostaju oronula vrata i
prozori stanarskih sobičaka.
Čvršće privijaš svoju ženu
uz telo. Skoro da je nosiš. Kao vetar sasušen lipov list ispred vaših nogu, niz
Zmaj Jovinu ulicu.
„Na sigurnom smo putu“,
kažeš joj tiho u uvo, ali nisi siguran
da te je čula.
Нема коментара:
Постави коментар