MILAN TODOROV: BOG

 

 

U skutrenom prolazu, između reda ćutljivih stisnutih ljudskih starina koje su čekale da uđu u banku te podignu svoje penzije i kržljavog zimskog žbuna cica maca -  ugledao je ženu koja mu se osmehivala.

Možda mu je čak i veselo mahnula. Na trenutak. Ne seća se sada.

I on se njoj veselo osmehnuo. Ne u nedoumici, nego baš onoj sa kojom već dugo deli uzajamne, tajne ali velike snove. U jednom momentu je hteo da joj kaže: „Znao sam da ne možeš bez mene“, ali mu se ipak činilo da bi to bilo suviše drsko. Njih dvoje, bez obzira na simpatije, ipak nisu bili još toliko  prisni.

Dok se približavao shvatao je jedino da je ona u nekoj maloj, simpatičnoj i bezazlenoj neprilici u vezi sa biciklom koji je pridržavala kao teret i bilo mu je čak milo što je tako i što će najzad moći da joj nekim stvarnim postupkom pokaže koliko mu je mila.

Međutim, kad joj se sasvim približio video je da tu ženu ne poznaje.

Nije to bila ona.

Šta se sa mnom dešava, pomisli.

Pomislio je da je pita: Ko ste vi?

Ako je izgubio pamćenje makar na tren, to još ne znači da ne bi trebalo da bude nežan, mrmljao je sebi u riđu bradicu. Odlučio je, naime, da se ne brije posle razvoda i da taj njegov novi izgled bude ulog za novu šansu u životu. Njegova deviza je i inače bila: Daj ženskoj lepoti sve što možeš. Toliko duguješ svojoj materi, bar.

U prvi mah pomislio je da joj je neko ukrao nešto sa bicikla. Torbicu, espap iz bakalnice, možda. Lopovi haraju ulicama i za žrtve biraju uglavnom žene.

Žena, bila je neodređenih godina baš kao što je i mislio kad je ugledao i u trenu pomislio na opštu zbrku u kojoj netom učestvuje, uprkos pomalo ponižavajućoj situaciji je delovala poetično. Isprane farmerice, jake, možda prejake butine u njima i jeftina siva vetrovka.

Ipak posedovala je neku žensku lepotu, koje je sad stidljivo bila svesna. Dopadalo mu se što je u izrazu njenog lica video nešto pomalo bolno a što je govorilo, bar se njemu tako činilo, da žena ne može bez muškog, bez onog što muško i žensko jedno drugom daju iz dana u dan. Žig Adama i Eve koji je on eto video u zrncu njene sadašnje nespretnosti.

Bicikl je bio vezan za metalni stub plastificiranim lancem, a ključ, u stvari dva ključa koja mu je ona odmah, kao da se znaju, dala u ruke, nisu uspevala da oslobode njegov točak.

Čučeći tik uz nju, on se seti da nije stavio masku, koju je uvek nosio sa sobom. Što je još gore, ni ona nije imala masku. A bilo je vreme u kome se ljudi  preobražavaju da bi preživeli.

Čučeći sasvim blizu te nepoznate žene on oseti njen slatkast, meki dah.

Bio je srećan. Preko daha se prenose osećanja kao preko preteče poljupca.

Istovremeno znao je da to može da bude smrtna opasnost za njega, srčanog bolesnika sa dugom istorijom šećerne bolesti.

U Parizu, Njujorku, Berlinu, Tokiju, Moskvi, Nju Delhiju… svuda su ljudi umirali od tog bliskog daha.

Odjednom pomisli kako su ljubav i smrt  centar sveta. Ukoliko sveta još ima.

Jer niko još nije izmerio centar onoga što se u naivnoj poeziji zove srce.

Ne spuštaj pogled, rekao je sebi.

I obećao je da ga neće spustiti ma šta se dogodilo.

Osećao je da ga ovaj neočekivani susret nekamo vodi.

Kuda?
Nije znao.

Sve je izgledalo kao neobjašnjiva ali važna igra na malom prostoru.

Postojalo je to kretanje virusa i bakterija među njima kao znak nepatvorenog  i opasnog života.

Mogao je možda još da se odmakne, ali to ne bi bilo jače od njegovog prepuštanja.

Nije imao snage.

Rekao je sebi da ništa nije postojano a nekmoli život. Ni Mesec, ni zvezde, ni komete. Ništa. Kako je naš svet u svemu tome neuočljiv!

Samo je strast koja se u nama ponekad, sama od sebe, neugasivo rađa  - bog koga ne treba izmišljati.