Razmišljao
sam malo o piscima koje volim i o tome kako su uspeli da napišu toliko priča
više od mene. Ne ulazim u ocenu kvaliteta. Oni izvrsno pišu, ali nemoguće je da ijedan od njih
ima više doživljaja od mene.
Znači,
zaključio sam, potrebno je pisati dok se bunar ne isuši. Za sada nisam
postmodernist. Amin.
…
Gde
je sada ta žena koja me nije volela? Bez razloga. Napumpala se vode i udavila
sopstveno podlo srce.
Da
podlo, otvoreno to kažem.
Njen
sin je nestao u industrijskim močvarama Nemačke. Znam to vrlo dobro. Istukao me
je pre nego je otišao tamo da vozi kamion, da oženi nepoznatu devojku iz Bosne
koja će mu roditi autistično dete.
Udarao
me je kolenima kad sam pao na livadi ispred osnovne škole Vladimir Nazor. Pišao
sam krv. Mislio da neću moći da imam dete.
Bio
je lep, plav, bez ožiljka. Onako kako su plavi Rusi koje je takođe mrzeo. Mene
za Ruse stvarno boli kurac i nikad nisam imao nikakve simpatije prema njihovoj
vojnoj moći.
Rov
u roditeljskoj kući moje majke je još sveže iskopan u mojoj podsvesti.
Sovjeti
bombarduju predgrađe Segedina. Deda je iskopao rov u bašti ispod kuće i prekrio
ga daskama i zemljom. Huk rata se približava. Oni beže u svoj zemljani tunel.
Majka je kod ulaznih daščanih vrata. Iznenada začuje se bat teških vojničkih
cokula koje su preskočile pletenu drvenu ogradu a odmah zatim i udarac kundakom
u tanka daščana vrata. Uperen kalašnjikov sa metkom u cevi:
„Zdis
ist fašist?“
Moja
majka, tada devojčurak, zavapi:
„Nemojte
nas, mi smo pravoslavci.“
I
svi zaredom tapevaše
„Oče naš
Iže
jesi na nebesi
Da
svajtisja ime tvoje
Kako
na nebesi tako
I
na zemlji…“
„Marš
na ulicu! Sjo! Sjo! Budj ti proket!“
Ceo
život pokušavam da zaboravim tu sliku. I onda ona čiji su oci bili u SS
divizijama u Bosni. Gde je sada posle smrti? Gde je sada sin žene koja me je
mrzela? Njen duh još ovde obitava. Nije mrtva, znači. Ima dva lica.
Njeno
drugo lice za koje svakako nije odgovorna. Za koje ne mora da oseća stid.
Operisala
se u nekoj privatnoj klinici, jer nije imala poverenja u državu u kojoj živi.
Umrla je dve godine posle operacije. Video sam je kako se vraća iz šetnje
Molinarijevim parkom. Te poslednje šetnje bolesnika u ozarene predvečerja su me
uvek ispunjavala jezom. Znao sam da će da umre. Išla je pogrbljena uz pomoć
štapa. I mrzela me i tada kada sam pomišljao da joj klimnem glavom i promrmljam
pozdrav preko suvog jezika.
Da
li se sa mržnjom nešto odnese na onaj svet?
Sa
ljubavlju kao da sve nestaje.
Odlazim
ocu i majci na grob. Majka je bila prijateljica sa ženom koja me je mrzela zbog
sudbine svog sina koji joj, uzgred budi rečeno, nije došao na sahranu. Ali,
vidim da ljubav ma koliko se izražavala materijalnim i duševnim stanjima ipak
ne stanuje na groblju.
Na
tom groblju su strašila od krstova. Postoji vojničko i civilno groblje. Kao da
vojnici nisu bili civili pre no što im je neko navukao zelenu čoju od uniforme
na propadljivo telo. I sad kad idem ocu i majci na grob, moram da prođem to vojno groblje na kome su sahranjeni poginuli Rusi i poginuli vojnici iz handžar
divizije. Krstovi su nahereni. Neki na levu, neki na desnu stranu. Tako je, valjda,
zajednički bog hteo. Međutim, dok hodam sveže betoniranim stazama slutim da su
im kosti jednako poređane u jami od zemlje. Ne znam šta je sa njihovim očima.
Kako gledaju na sve te naherene krstače napolju?
Kako gleda sada žena koja me je mrzela i to jasno pokazivala? Kojim očima? Njen pogled još
osećam na sebi. Želim da joj kažem da ne pripadam njenom biću. Da joj, opruženoj
među jednakim mrtvima, kažem: Oslobodi me svoje mržnje. Dosta mi je moje mržnje.
Ne
postojiš više, ženo koja me mrziš u snovima.
I
tvoj sin, ako postoji, zna da ne postojiš.
Mržnja
je bila samo zavaravanje da možemo nešto mržnjom promeniti u svojim životima.
Ti si mene mrzela a ja tebe.
Ako
ne misliš tako, pojedi me ženo iz groba.
Ja
nečem drugom ne mogu da se nadam sada
kada sam star kao ti onda.
U
parku tvojih poslednji šetnji sunce visi pravo.
Gle
radosti.
Eratosten, naučnik i upravnik Aleksandrijske biblioteke posmatrato je kako sunce visi pravo u Asuanu tačno u podne. Posle je, opet tačno u
podne, u Aleksandriji zapazio sunčeve zrake kako padaju
u bunar ukoso, takođe u podne.
Razlika
koja je Zemlju od ravne (ravnodušne) ploče pretvorila u loptu.
Da
li me razumeš?
Ja
razumem, ali patim. Izgubili smo još jedno verovanje. I počeli da živimo u
svetu bez vereovanja.
Sve
je tačno. Sve boli.
Na
veću ranu sleće veći broj muva koje je zagađuju.
Da
li to možeš da shvatiš ispod zemlje?
Da
li ti to dozvoljavaju dusi koji su vladali sve vreme tvog života tobom?
Prokleta
je Nemačka.
Нема коментара:
Постави коментар