Vodili smo neku sasvim bezazlenu raspravu o tome da li je i zašto potrebno betonirati delove peščane
plaže. Ja sam se toga grozio. Matilda je tvrdila da ljudi koji to rade drže tamo
ilegalne kafiće u kojima se služi pivo sumnjive populističke marke i naveče po koja kobasica sa roštilja.
Osim toga, tvrdila je, da nije
njih, plaža bi bila puna smeća. Oni to, navodno, redovno čiste umesto nas.
Ljude umesto nas sam
smatrao ličnim poremećajem.
Svakako je to u vezi sa
onim što se Piscu dogodilo jedne zime sedamdesetih godina prošlog veka. Pisac
je tada studirao jugoslovensku književnost sa gomilom čudaka sličnih njemu.
Ja kao autor ove priče
uopšte nisam dužan da se poistovetim sa Piscem. Pisac je neko drugi koji
povremeno, prema potrebama, boravi u meni.
Ali, pođimo redom.
Izvesni riđokosi Francuz
studirao je književnost, u stvari srpski jezik i književnost zajedno sa
Piscem u to vreme. Bio je ružan. Njegova
žena, neka mršava crnokosa, takođe. Kao da je nekada bila gavran.
Pisac je, u to vreme imao
devojku.
Za mladog čoveka, pogotovo
ukoliko je sklon mesečarenju po danu, veoma su opasne prve devojke.
Prva devojka je stvar sa
kojom ne znaš šta će na kraju ispasti. Poput novčića hitnutog u vazduh.
Ova je htela da se, na
brzaka, uda za pisca.
Naravno da većina prvih
devojaka to poriče.
Ljubav sa prvom devojkom
je uglavnom želja da se ljubite u usta.
Pisac tada nije znao da je
njegova prva devojka imala mnogo više iskustava od te naivne želje.
Bio je to klasičan rascep
u živom mesu njihove veze. Međutim, u to vreme, nevidljiv.
Onda mu je jednog lepog
zimskog dana (Pisac se seća) Riđokosi, koji je bio znatno stariji, pa svakako i
iskusniji u proceni žena, predložio rotaciju.
Ja sa tvojom devojkom,
rekao je, a ti sa mojom ženom.
Ne za stalno.
Samo trideset dana.
To je sasvim u redu. Više
bi bilo pogrešno.
Na ovom delikatnom mestu
Autor mora da prekine, jer se, ispijajući svoju večernju čašu vina, iznenada
zagrcnuo i bljucnuo nekoliko kapi božanske kapljice na tastaturu svog divnog
starca, laptopa.
Narednih 48 časova
objahavao je gradske servise za kompjutere da bi na kraju shvatio da tu pravog
leka nema. Može samo izvesno kratkotrajno zalečenje u vidu prevelike eksterne
tastature sa čudnim rasporedom slova koju mu (koga briga?) lome volju i ideju.
Vreme je, mislio je Pisac,
za razliku od većine filozofa, stvarno a ne relativno.
Šta ako se ta rotacija,
tačnije centrifuga ljubavi otkači?
Koliko ljubavi čovek može
da inkasira u ovozemaljskom životu?
Pisac tada nije, kao sada,
mislio da je monogamija sakaćenje.
Pisac nije imao nikakve
predstave o vremenu. Mislio je da je vreme sat. Recimo divno smirujući pešćani
sat iz koga lagano, kako to bog zapoveda, curi život. Pesak je topao. Život je
sunčani provodnik. Prolaznost je spora kapljica na vrhu nosa.
Da, Pisac je tada, sasvim
budalasto, umišljao da ima prevelik nos.
Njegov nos je bio u
granicama uobičajenog, kao i ponos, uostalom.
Da li me voliš, pitao je
taj, tada još Pisac u zametku.
Naravno, odgovorila je njegova
prva devojka.
Ispričao joj je sve o
Francuzovoj ponudi.
Sa strahom je očekivao šta
će reći.
Sve rotira, rekla je.
Zemlja i te nepostojeće stvari.
Neoprostivo, pomislio je i
oprostio joj sve istog trenutka.
Kao što Pisac oprašta nama
koji ovo čitamo iz puke znatiželje kako će se uspostavljena katarza u životu i
delu mladog Pisca razrešiti.
Pisac je u to vreme bio
potpuno zbunjen i nepripremljen. Našao se u vrtlogu vremena koje je postalo
preteča nekakve neverovatne skretnice u poimanju svesti do tada normalnih,
tačnije prosečnih građanskih shvatanja intimnih sloboda.
Da je bio manje gadljiv na
trivijalne mudrosti amaterskih pesnika, a takva beše ta njegova prva, svakako
bi rekao u njenom stilu:
„Postoje ljubavi koje
nadžive zaljubljene“.
Samo, šta bi to značilo
kad je već počeo da je mrzi?
Možda da će ljubav ponovo
doći, samo u drugom licu jednine.
Što se tiče te prve
devojke, Pisac će se teško odlepiti od njene umiljatosti. Činilo mu se da su se
sreli usred oluje na moru. I da je ona njegov Noje. Zaista, sve više je, ne
primećujući to sasvim, počinjao da u njoj vidi ženu muškarca, a muškarce iz
nekog razloga koji nema veze sa konkurentnošću kod žena, nije podnosio.
Pisac je tada, razume se,
želeo da živi u potpunoj čednosti. Međutim, nedostajalo mu je samopouzdanje.
Bio je zatvoren. To ne znači da o predlogu Francuza nije mislio.
Da li je to što mu je
nudio Francuz, možda, ključ za ljubavno nepoverenje u vezi sa devojkom?
Kada bi prihvatio
Francuzov predlog, znao bi definitivno na čemu je.
Uostalom, ta Francuzova
žena nije bila nimalo loša (Kako se stcari u priči neočekivano menjaju, zar ne?). Imala je, koliko je osmotrio dobre noge. Duge i
izvijene. Zatim, grudi. Bile su poprilične iako je ona bila sitna, crnomanjasta
i delovala na prvi pogled kao neko ko je uplašen i zatečen događajima.
To, da bi u tome, on bio
najčasniji odjednom je postalo puka besmislica.
Međutim, shvatio je da bi
jedini način na koji može da se izvuče iz te veze bez naprslina, da prihvati
Francuzov predlog.
Bilo mu je jasno da je
unapred izgubio, ali sada ga je samo taj ekstremni predlog mogao zadovoljiti.
Ah, da li ću tada biti
svako, pitao se ipak.
Žene su, shvatao je već
tada, hrabrije i ne boje se ničega.
Gospode, od čega sam ja to
satkan?
Ko bi uopšte mogao da
razmrsi ovu omču i kolika je ljubavna cena za to?
Mladi Pisac je tada mnogo
lutao gradom. Sudarao se sa prolaznicima. Izvinite, bilo je namerno. U stvari,
pokušavao je da bude drugi a ne on sam.
Odlučio se za celibat.
Najgoru stvar na svetu.
Onda je ona tražila burme.
Bez toga, kao, neće
pristati ni na kakve avanturističke veze.
Orošeni računar ponovo
prekraja ovaj tekst i autoru je teško da sačuva nešto pametno na njemu. Najzad,
propada mu ceo novi roman i on se odlučuje na verziju poznatu u našem narodu
kao daj šta daš.
Нема коментара:
Постави коментар