MILAN TODOROV: MUŠKI PRST

Volim džipsi nakit. Ono prstenje bez vrednosti u materijalnim smislu. Šlajšti a zna da šljašti za svoj račun i nije ga briga kome sija u oči.

Pre neki dan sam našao jedan takav prsten za muški prst.

To mi je sada potrebno.

To odsustvo licemerja i onog „neće se meni ništa loše nikada dogoditi“.

Slikaru koji ima atelje na tvrđavi, tamo gde je moj ujak stanovao hladne zime 1960 dok je studirao poljoprivredu,  jutros sam odneo vino.
Bilo je lepo ohlađeno i popili smo nekoliko čaša lamentirajući nad ljubavnim podvizima nedavno preminulog Ž. M. koji je dobio dete u sedamdeset drugoj i uzimao im pred nosom najlepše studentkinje sa likovne akademije.
Tehnika. Zaključili smo da je svakako u pitanju tehnika. Osim toga Ž.M, je dugo boravio u Africi i stekao uvid u tajne ljubavne magije koje ne počivaju, kao u našim zabludama, samo na veličini muškog organa.

Naredna dva dana proveo sam za volanom. Vozio sam u razmaku od 24 časa oko hiljadu kilometara.

Vozio sam drumom Miloša velikog. Vetar ispod haube svirao je čas harfu a čas zavijao kao pretučeni pas.

Uključio sam radio, ali nisam mogao da izbegnem neizgovorene kletve neimara koji su radili na njemu. Još jednom sam pomislio kako je Andrić u pravu kada kaže da nema velikog poduhvata, gradnje mosta, ili u ovom slučaju autoputa, bez nevinih žrtava.

Ti tuneli, različiti nivoi osvetljenosti u njima koji se kreću od potpunog mraka do neonskog bljeska, u zujanju starom trideset tri kilometra na protičući sat života je primer obrnute slučajnosti. Sve smo predvideli i sve se okrenulo protiv nas, ali iz najboljih namera.

Tako to, izgleda, biva uvek.

Ljubav ne prolazi, nego odjednom shvatiš da je baš tog trena prošla. Kao sena. Vidi, ovo se čak i rimuje, nehotice.

Ali, pomisliš, ne ono glupo kako je život jedna i kako je jedna čaša i kako je jedna banda tamburaša i kako je vrisak jedne žene  (da li sa kolena ili u drugoj pozi) – predmet koji polažeš i padaš, nego kako zadovoljstvo životom ide iz čestice, iz trunke, iz praha prašine, u stvari „iz ničega“ ili pravilnije ni iz čega..

Ali, živiš od ničega.

Svako od nas u većini živi od svog nepostojanja. Jer postojanje, spavaš, jedeš radiš, vodiš ljubav, neguješ zdravlje, lečiš se – sve to kao postojanje ulazi u računar svetog Petra.

A on te pita da li si grešio.

Odgovaraš onako kako su te učili lukavi, takođe grešni sveštenici:
„Bilo je i toga“.

To je aksiom. To je potrebno vežbati. Šta znaš u šta će ti se život preobraziti.

Bilo je i toga.
Dobro je da sadržaji budu skriveni. Ne mora svako da zna naše tajne, naše strasti, naše nemušte razgovore u gluvo vreme.

Slikari, kao i onaj sa početka priče, znaju da zadovoljstvo dolazi iznutra i da ga je, gle prokletstva, nemoguće u najznažnijem izrazu doneti na belo jedro platna.

Na vrhu Husein pašine džamije koju ugledah posle šest i malo više sati vožnje Milošem (koliko) velikim, pri odbljesku sunca ugledam za polumesec prikopčanu pocinkovanu traku uzemljenja za gromove.

Okolo su se njihale krošnje borova, neosigurane, kao da su neveste dobrih vetrova.

Ja sam, pomislih, Mehmed Osvajač onoga što je neko pre mene već osvojio.

Ali, okej.
Ruže su bez mirisa.

Pokušali smo svi jednom.

Posle je bila duga pauza.

Ali, drvo na ulazu u džamiju raste. Njegove grane udaraju o kapiju. Kapija je teška, debela, često zakovana, ali rast bez oproštaja je jedini rast.

Usput, šumica borova, prazna hladovina, okolo papiri i govna. Usamljena mesta su samo za nevidljivost.

 

 

 

 

.