MILAN TODOROV: KAP

 

 

U poslednje vreme (kakav krik tautologije!) sve više razmišljam o stranama sveta. Ne, ne mislim da postoji peta, kako bi rekli humoristi, moji prijatelji. Štaviše, uveren sam da strane sveta ne postoje. Svet je ono što je u nama. Svet vode. Iz vode je, smatra se, nastao život. Zatim svet kopna i svet vazduha. Tri sveta. Ah, ipak postoji i četvrti svet. Onaj u nama. Moj svet, onaj u kome volim najbolje.

Ali to je sad sve više kao kafana Zavičaj pored koje sam jezdio dvadeset i pet godina okopavajući vinograd. U zavičaju su tada, a verujem i sada, sedeli ljudi koji su izgubili zavičaj, koji, dakle, više nemaju taj komad utabane zemlje.

Gubljenje je istinsko tek kad počneš da se moliš Majci božjoj trojeručici.

Na stazi, tik uz park, stariji čovek u belom letnjem odelu, tek izašao iz Doma zdravlja u kome se obavljaju laboratorijske analize – čita tekst na podužem papiru.

Njegovo lice je kao pergament. Belo i bez osećanja. Užasavam se takvih lica. Ali, čovek ustaje sa klupe i nekom nešto govori posredstvom mobilnog telefona. Ne znam da li je očajan ili radostan. Motociklisti upravo izvode svoj smrtonosni defile gradskim ulicama.

Nemam ništa protiv. Tutnji bes protiv ovakvog sveta.

Sedobradi čovek, malom poguren, ide ispred mene kao da mi krči put u moju, takođe, neizvesnu budućnost.

Povremeno zastaje da bi uzeo vazduh, Omorina je. Zastajem i ja.

Da li se, u tim carskim satima, seća lepote i ponosa i utučenosti koju ona, naročito ženska, lepota proizvodi?

Kažu da će ovo leto biti paklenije od prethodnog. Devet Danteovih krugova pakla su igra za malu decu.

Posmatram sebe kao kroz obrnuti dvogled, ili još bolje: dalekozor,

Smanjujem se. Definitivno se smanjujem.

Dokle to može da ide?

Niko ne zna šta je posle.

Lepotica iz moje ulice sa divnim osmehom. Ali taj osmeh je na mom licu, licu stalnog došljaka u ovaj presušeni grad, uvek poziv na budućnost.

Da li budućnost može da bude strasnija od prošlosti?

Ulični muzičar uz pojačalo svira na gitari: „Ja ću ti doći…“

On tuguje za pokojnim narodnjacima i pop hitovima.

Da li ću doći?

Potrebno je, pre takvih dilema, da izmerim sopstveni život. To su one, sve popularnije priče o dvema vrstama starosti, biološkoj i hronološkoj.

Biološka starost nije samo ono kako se čovek oseća. Sada je to moguće izmeriti analizom krajeva hromozoma.

Šta zatim? Znaš kad će se tvoj život završiti a ne znaš kako da ga na maloj plaži sačuvaš od vetra, zrnca peska, usamljene ptice u niskom letu, psa nejasnog pogleda i žene. Tvoj život –kap vina na kalendaru.