Užasavam
se predvidljivosti. Međutim, to je ono što sve češće uočavam kod sebe. Dešava
se da predvidim ko će me i kada zvati
telefonom.
Čika Lola, na primer. Dobri čika Lola kome uvek odnesem piće, jer mu je zabranjeno
pošto ima blizu devedeset godina.
Ili
stari udbaš koji me je, za račun mojih brižnih roditelja, pratio u onim
nostalgičnim gradskim autobusima kojima sam vodio devojke u iznajmljenu sobu na
Detelinari.
Stajao
sam na zadnjoj platformi sa ribom. Udbaš je ulazio na prednja vrata autobusa.
Verovatno je imao značku policije ispod revera mongomerca. Mislim da nikad
ništa nije plaćao. Cinkario nas je za sitnu paru. Postepeno se odavao piću.
Jednom je pozvonio na vrata stana u kome sam bio sa devojkom. Trenutak je bio
delikatan. Devojka se prekrila čaršavom. Otvorio sam vrata. On sa očima
upijača.
I
sad mu ja odnosim piće jednom nedeljno ili ređe. Zove me prozuklim glasom.
Jedva se kreće. Ponekad pokušava da me prevari kad mu ispostavim račun.
Staračka ludila.
Opraštam mu. Video me je golog. Muškarac koji
vidi golog drugog muškarca, koji tumara adresama bez naziva i čiji zubi grizu žensko meso – dugovečan je.
Mislim
da je sažvakao sve moje mladalačke ljubavi.
Ja
sam sada u njegovim godinama. Otišao sam da me u frizerskom salonu ošišaju na
frizuru ala Goli otok. Pred vratima salona rešavala je ukrštene reči silikonska
plavuša.
Gde
je frizerka?
Ja
sam frizerka prepodne.
Izvinite,
mislio sam da ste kozmetičarka.
Radila
je brzo, povremeno se lako, nesvesno naslanjajući grudima ili bokovima na moje
rame ili ruku.
U
pozadini, u nekakvoj loše ostvarenoj ledenoj sobi od gipsa, morževa, ruskih
šubara, irvasa u parenju – čula se muzika.
Ovo
je baš dobro, rekao sam joj. Bila je veoma mlada i imala napumpane osmehnute
usne.
Pet
stotina dinara, rekla je i pružila kvarcovani dlan.
Pažljivo
sam otvorio „lisičarku“, izdvojio novčanicu od pet stotina a onda malim prstom
zahvatio još stodinarku i priključio je malom svežnju.
Oči
su joj se malo rastvorile.
Znala
je da je zacenila posao od deset minuta i nije se nadala premiji.
Platio
sam i izašao na vazduh koji se polako, bez treperenja kretao od zabavišta do
frizeraja u ružnoj crvenoj zgradi poznatoj po jeftinim kuplerajima zvanim Dan
na dan.
U
obližnjem megamarketu kupujem sir, šunkaricu, paradajz, premaz od čili
papričica i kajzerice za večernje sendviče.
Zatim
stajem ispred tačke na semaforu koja će registrovati moj dolazak i uključiti
semafor.
Pomislim,
udbaš, čije je kretanje sada vrlo otežano, bio je indiskretniji.
Ali,
možda je samo voleo mlade devojke. Da ih posmatra u časovima žudnje. Sa plahtama,
tuđim i malo zaprljanim oko još tvrdih tela.
Bože,
da li je moguće da nas je upozoravao na prinudno održavanje nevinosti.
Čemu?
Koliki
bi profit on, a pogotovo mi, imali od toga?
Večeras
me je, dakle, pozvao na fiksni telefon.
Šta
se radi?
Sve
je u redu.
A, znamo i on i ja da ništa nije u redu.
Doneću
vam vaš balon sutra u devet.
I
dalje ne znam šta je skriveno u našem odnosu.
Udbaš
mi nikad neće reći koja od devojaka u pola-pola iznajmljenoj sobi je ona koja
se poigrala sa našim mladalačkim krugovima besramlja. Pune noge. Moje ili
tvoje? Oči koje se prelivaju i smenjuju prizore u zenicama.
Neprobojno
staklo na vratima.
Ipak,
on je. Osuda.
Sada
starac koji mi posleduge im uporne zvonjave otvara vrata, da bi me iznutra zapahnuo
vonj pišaćke.
Sve
one devojke i žene u iznajmljenoj sobi na periferiji, zar je moguće da me ništa
jasnije i snažnije na to vreme ne poseća osim kontrole tog potrošenog mesa zakonskog čoveka?
Da li je učestvovao u pokušaju da me, kao mladog novinara, vrbuju da radim za tajnu službu i cinkarim kolege iz radija?
(odlomak iz novog romana "Kukavičke junačke pesme")
Нема коментара:
Постави коментар