Postoji
bezbroj načina na koji ljudi mogu da okončaju život.
Danas
sam, mimo svoje volje, možda prisustvovao jednom od njih. Mršav muškarac od
nekih pedesetak, ne više, godina sedeo je za stolom ilegalnog bara na pesku
divlje plaže i lagano se nalivao votkom. Povremeno bi promenio položaj,
odlazeći iza malo udaljenog drveta vrbe da mokri ili bi, zaneseno, ulazio u
hladnu reku.
Viđao
sam mnogo puta u životu ljude koji padaju. I sam pripadam tom soju. Ali svi smo
padali, ako tako mogu da kažem, vertikalno. Silom neke zemljine teže kao orasi
u jesen. Ko njih pita da li žele da padnu?
A
ovaj veselin je želeo da padne, da se utopi.
Iz
ne preterane daljine posle otprilike sat vremena primetio sam da je slistio
više od pola boce Stoličnaje. Ulazio je u vodu sve drčnije. Međutim, put od
stola u pesku do vode prelazio je sve više se zanoseći.
Kad
je počeo da pliva sve dalje od ionako puste obale, pokupio sam stvari i otišao.
Ubi
se. Dosta mi je užasa spasavanja vojnika
Rajana. Ko krene da se ubije, uopšte ko krene u neku veliku stvar vrednu
života, mora da ide do kraja. Neki tu nesrećnik
iz kraja, pritisnut nožem sina drogeraša, ispio je bocu sone kiseline
namenjenu sanitarnom čvoru u nikad završenoj kući. Mučio se najgorim mukama u
bolnici još šest dana.
Moj
najbolji prijatelj mi je davno pre nego što je sebi presudio metkom iz pištolja
(koji sam mu ja pomogao da kupi!) imao ideju da iskopa grob u bašti majčine
kuće, legne u njega, puca sebi u slepoočnicu i zatim mu daščani pokrov sa
zemljom u samrtničkom ropcu padne na to sve. Dok ga traže, trava sve prekrije.
Gde
si bio?
Nigde.
Šta
si radio?
Ništa.
Koliko
si žena imao?
Ja,
desetak.
Malo
za muškarca.
Kazanova je imao…
Znam,
imao je čak i svoju ćerku.
Nije
znao.
Neznanje
ne opravdava.
Povremeno,
činilo mi se da se plivač dvoumi, čak da uživa u sve slabijoj, ali ipak
postojećoj mogućnosti da se, uz alkohol, lepo provede i ostane živ.
Zašto
mi se to priviđa?
Sinoć
sam na tankoj grani pred kućom opet video šarenorepu senicu i znao da ću
sanjati pokojnu majku.
Sanjao
sam da je umrla a da ni ja niti moja sestra nismo pozvali lekara da utvrdi
njenu smrt tako da bez te potvrde nismo mogli danima da je sahranimo.
Onaj
koji sanja plovi ka tajnama o čijem razrešenju ne zna ništa.
Postoji
samo taj put, to kretanje ka nejasnom cilju.
Iza
talas je talas. Plivačeva glava je još na njima, ali ja odlazim.
Nisam
čarobnjak da obnavljam svet jednim pogledom, jednim treptajem da ukidam
čudovišta koja dave ljude u brzacima i virovima.
Ja
sam još sav u preplitanjima. Majka je citirala svog ujaka: „Najbolje godine za
jednog muškarca“.
Moja
čudovišta su užasna i još privlačna.
U
internet kalendaru upisujem obaveze u određenim datumima. Isplanirao sam
svakako više nego što ulični prodavci šarenih šećerlema mogu da prodaju.
Rat
je, uostalom, sve bliži.
Telefonska
slušalica na javnoj govornici u gradu izgleda kao da ju je neko pojeo do pola.
Što
se ne javiš?
Нема коментара:
Постави коментар