Išao sam ka biblioteci Matice srpske sa namerom da zemenim pročitane knjige za nove. Godinama unazad tako činim. Četiri knjige mesečno. Ponekad osam. Prilazeći starom zdanju Marije Trandafil uočio sam neuobičajenu gužvu. Pred ulazom su stajali svečano odeveni ljudi na jakom suncu. Parking mesta ispred biblioteke su, primetio sam tek tada, oslobođena za važne goste
Dok sam laganim hodom, jer bio sam ošamućen vrelinom, prilazio korifejnom ulazu, crna službena limuzina se baš uparkiravala pred njim. Zastao sam ne želeći da remetim protokol koji, pretpostavljao sam, obezbeđenje praktikuje.
Stajao
sam na suncu i drhtao.
Imao
sam utisak da neko ispumpava vazduh namenjen svima nama i da ne mogu da dišem.
Iako
mi svi idemo pravo, nekom svojom putanjom, često se nađemo u tom bezvazdušnom
prostoru koji nam govori da su sva mesta već zauzeta i da ćemo možda stići tamo
gde smo krenuli, ali sa ogromnim i katastrofalnim zakašnjenjem.
Mogao
sam da odustanem od ulaska u biblioteku koja je slavila jubilej. Mogao sam da
se vratim. Ionako sam imao te knjige na raspolaganju još nekoliko dana.
Međutim, u meni se sve bunilo protiv remećenja svakodnevnih rituala zarad
davanja prednosti ispraznim političkim oreolima.
Činilo mi se, štaviše, da je biblioteka, taj, da upotrebim oveštali izraz, hram kulture i postojanja jednog naroda poput pešačkog prelaza na kome nas gaze samoživi vozači u dugim crnim automobilima.
Moj
drug je tada jebao jednu službenicu tamo i ona mi je, prepoznavši me, rekla da
je bolje da se vratim kući jer je tu ministarka.
Nisam
je poslušao.
Mislio
sam, šta zna udata službenica koju jednom nedeljno na parkingu iza obližnje
urušene fabrike stakla jebe moj drug.
I
tada, hodajući pomalo pogrbljen kao što uvek činim, ka tom hladovitom
ulazu na kome me dočekuje miris
presovanih knjiga, miris smrznutih grana ariša iz Solženjicinovog Gulaga,
osetih da mi proračunata odmerenost, kojoj inače nisam sklon, daje hrabrost.
Prilazio
sam strahovito lagano tim vratima hrama knjige u odmerenosti na koju su
obavezivale stranice knjiga kao granice.
Ušao
sam u hol. Ministarka je bila tamo i skidala neki braonkasti bapski mantil. Kad
je videla da prilazim nabacila je na lice osmeh broj 02 miliona. Čini mi se da
je čak ispružila ruku u nameri da se rukuje sa mnom, njenim, kako je verovala,
obožavaocem.
Ljubavnica
mog druga je stajala postrance i migovima očiju mi pokazivala da bi trebalo da
priđem ministarki i, valjda, joj celivam ruku.
Da
je u Maticu postojao drugi ulaz nema dileme da bih otišao do njega.
Nekoliko
puta pre ovoga pokušavao sam da uđem u biblioteku sa severne strane. Tamo je
raslo, kako sam ga nazivao, drvo iskušenja. Divlja jabuka.
Međutim,
vrata nije bilo. Eva je Adamu, izgleda baš na tom podbarsko almaškom kraju grda,
ponudila jabuku sa drveta znanja. On je prihvatio. Vidim ga i čujem kako
govori: Iz tvoje ruke i otrov.
I
otrovala ga je.
Kao
što je sustanarka u našoj staroj kući otrovala muža koji se mesecima mučio sa
rakom pluća. Šaka mišomora i poziv lekaru opšte prakse sa uzdahom: Jao, sve je
gotovo, hvala ti bože.
Ali,
da se vratim priči. Smisao dolaska u biblioteku ležao je u toj harmoniji
običnosti. Dolazim lako obučen leti, pružam knjige dežurnom ma šalteru, razmenimo
koju neobaveznu reč o vremenu i ja izlazim sa tovarom tuđih priča pod miškom.
Moje
telo, naviklo na taj ritual, opiralo se sada toj nametnutoj promeni.
Idemo,
Miško, rekao sam.
Došli
smo, ja i moje telo do Sfinge. Zatreptala je očima, što je ispod debelih
naočara trebalo valjda da znači: ja sam profesija.
Utegao
sam telo. Izdrži, rekao sam mu. Mi smo svrha van svakog velikog postojanja. Sve
će to proći. Na kraju te možda počastim.
I
prošli smo pored ministarke kao pored loše sklopljenog panoa za pomoć gladnima.
Zanimljivo
je, mada je digresija, da još ne skupljaju pomoć za žednu decu.
Posle sam počeo da radim na tome, na vežbama svog tela za prolaznost i potrošnost i dane bez kontakata.
Nisam
asketa.
Gledam
mlade mužjake na plaži. Trojica, niskonogih doduše, vežbaju na pesku pored vode
svaki dan. Imaju atletski torzo. Verovatno su privlačni ženama.
Ruke,
noge, oslobađanje od ukočenosti…
Kad
bolje razmislim, svuda oko nas su samo tela. Ona zbog kojih trošimo oči ili ona
druga u kojima nam je loše.
Idem
šumom uz reku u potrazi da bukovačama koje posle kiše bujaju na vrbama. Ima ih
mnogo. Nisam siguran da su bezazlene. Prolazim pored njih, poneku fotografišem i
šaljem poznaniku gljivaru da mi kaže da li su jestive. On se ne javlja. Možda
je i on pojeo nešto ovakvo?
Ili
se ljuti na mene, jer sam svojevremeno kao član Mešinog žirija odbio da
predložim porodični višetomni roman njegove žene za nagradu?
Ipak,
lako je ići pored reke. Razmišljaš o telima žena koje poznaješ ili želiš da
upoznaš.
Svako,
valjda, ima u glavi tako nešto.
I
osećaj greha je tu uz vodu opran kao na krštenju.
Ta
ludila sa ženama, njihovim telima o kojima one ne smeju da odlučuju, ta ludila
sa kontrolisanim strastima, zabranama abortusa u najdemokratskijoj zemlji na
svetu… ha…
Jasno
je da, u izvesnom smislu mi i ne znamo šta je naše telo i kome pripada.
Upravo
sam o tome mislio kad se iz šipražja ispred mene pojavio potpuno obnažen
muškarac i ne obazirući se na mene išao ka vodi, preprečujući mi put.
Na vodi se upravo šepurio beli labud.
Ne
volim muška tela i skrenuo sam pogled nastavljajući da zagledam poleglo divlje
drveće vodenih vrba.
Ipak,
u magnovenju, primetio sam da mu je ud delimično uzdignut i prilično velik.
Pomislio
sam da je reč o prevarenom suprugu, samo na način novog Molijera.
Ili
je možda reč o zapostavljenom muškarcu koji se okreće svom telu jer ne želi da
bude svetac u njemu?
Pri povratku, još sam mislio o tom golom muškarcu koji je odjednom nestao. I o labudu koji je nestao a veriovatno je simbol.
Telo sam škartirao. Duša? Pustimo to.
Šta
mi, dakle, ostaje?
Ćutanje.
Garta,
erotski junak Kafkinog romana, označen kao svetac našeg vremena, je svima
opterećenim ljubavnim jadima preporučivao ćutanje jer nije imao nikakvih
iskustava sa ženama.
Ali
ja sam stvaran.
U
Sabornoj crkvi, tamo, kad se uđe sa severne strane, u levom uglu nalazi se
ikona svete Petke, zaštitnice žena.
Stavio sam dinar na ikonu.
Hoću da ponovo kažem: lako je ići pored reke, a teško ostati.
Нема коментара:
Постави коментар