MILAN TODOROV: MALA NOĆNA ŠKOLA FLERTA

 

Našao sam ciganski nož pored puta. U stvari, nož je bio posred puta. Tim putem je mladi Rom sa svojom devojkom (svađali su se) progurao trocikl pun starog gvožđa. Opazio sam taj nož kad sam išao kolima po boce i još neke stvari na periferiji. Nisam se zaustavio. Nisam mislio da bi mi trebalo to, videlo se, oštro dugo sečivo sa plavom drškom. U povratku, ipak sam usporio, otvorio vrata svog crvenog teretnjaka i levom rukom dohvatio dršku noža i zatim je istom rukom, kao što radim sa stvarima sa kojima ne znam šta ću, bacio iza sedišta u kabinu.

Posle nekoliko dana izvadio sam ga iz prtljažnika, ogledao u ruci, činilo mi se da je veoma dobar, lak a snažan na sečici, no ipak sam ga zaturio u prorez između kamena u bašti kao i tolike nepotrebne stvari.

Da ne bi bilo zabune moram da napomenem da nisam skupljač starih predmeta. Naprotiv, sve staro bacam u kantu za smeće. Ponekad se pritom pravim da ne vidim šta bacam. Žao mi je prošlosti. Ipak, bacam besomučno: odeću, obuću, sudove, kese, papire, stare časopise, čak i knjige koje mi se ne dopadaju jer izvlače energiju iz mene kad ih pogledam u neko varljivo veče u kome se reka, toplija (žensko je) maglom obavija oko vezanog čamca (muškog) na obali.

Uostalom, to koliko je muško imalo ženskog i koliko je žena imala muškaraca je obično stvar preterivanja.

Takva pitanja se postavljaju samo prvoj curi. Onoj koja ne laže, jer nema iskustva u tim stvarima.

Ali, kad čovek sabere sve svoje ljubavi ipak može da kaže svi smo na broju. Ili, sve ste na broju okupljene oko neke slike klupe u parku, grma pored reke, trave na planini, sedišta auta, podstanarskog kreveta, jeftine sobe na periferiji…

Ali, stvar je u tome što niko nikoga iz tih ljubavi, uglavnom, više ne voli.

Iščupala si mi srce.

Izvini, bilo pa prošlo.

Ali, nikad ništa ne prolazi. Štaviše, sad kao da ne prolaze ni bubuljice. Sve se uzjogunilo kao flaster za modrice.

Jednom sam prodavao stare, nikad korišćene majčine jastuke i dunje pune pravog perja. Javio mi se neki Rom iz  okoline Pančeva. Došao bi da proceni. Kao da se te stvari, čuvane godinama u takozvanoj gostinskoj, uvek spremnoj a hladnoj sobi mogu procenjivati.

Ipak, odveo sam ga na tavan i pokazao brdo tih perjanih pokojnih zmajeva. On je neverovatno hitro isukao dugi tanki nož i prorezao prvi jastuk. Sledeće sekunde kazao je cenu. Bila je ponižavajuće mala. Rekao sam mu : U redu je, Bekime Fehmiu. U tmastom tavanskim prostoru visila je pretnja tim nožem.

I otada ne volim perje.

Ne volim kad me neko prevari.

Ne volim skupljače perja i skupljače starog gvožđa, starih ukletih noževa, jer prošlo znači da je videlo i bolje dane. Nož da je video… Šta je video nož?

Sada, dok polako rude višnje „majurkinje“, njihova crvena krv, kao na sečivu upotrebljenog noža, u utrobi ploda kao gaćice u Women's Secret… Nož.

Svet je tajna. Ne znam gde sam. Uzmem da čitam. Volim vesti iz sveta nauke. Medicina, istraživanje svemira, biologija. Ali, tu je takođe čekanje, ono koje ubija nadu, polako, strpljivo. Čeka se na novi lek. Čeka se i na signal koji putuje milionima godina kroz beskonačni mrak do nas kao što su nam signale, slabe, jedva čitljive slale one naše devojke sa malo prošlog ali sa mnogo budućeg iskustva.

Te devojke čijih se imena ne sećamo.

Jer, dolazile su nove. U srećna vremena. Možda i sad dolaze. Ali sada je sve postalo odviše stvar familijarne udobnosti. Ono što sme da se vidi i ono što ne sme. Ne smatram da to nije uzbudljivo na jedan tih i paradoksalno siguran način. Međutim, ljubavni nesporazumi, nepogode, gromovi, oluje, plakanje kiše kao da su bolji, ili kao da su bili bolji, od ove uzaludne neodlučnosti. Jer, dok ovo čitaš, dragi moj čitaoče, možda u ovom trenutku stvarnosti sveta ka tebi i meni putuje onaj dugo čekani signal. Mala noćna škola flerta. 

A te prazne floskule o tome da je život jedan i da posle nema ništa…

Hm? 

Živi, pa šta bude.