MILAN TODOROV: KUTIJA SPASA

 

Povremeno se pojavljuju neke životinje oko kuće. Uglavnom, ptice. Plavi golub koji kandžama lomi grudve mahovine sa krova stvarane godinama. Kao da nov život nema razumevanja za prethodni, koji ne mora da bude sasvim potrošen.

Svojevremeno sam zamerio svom prijatelju koji napustio ženu u terminalnoj fazi raka. On je, razume se, imao opravdanje koje se svodilo na to da ga ona koristi kao maskotu da bi napakostila mužu koji ju je ostavio. Upoznao sam tu ženu. Bila je lekar. Jedno veče u njenoj kući u Nemačkoj smo jeli sremske kobasice, pili rizling i opili se. Sutradan, sve je opet bilo loše.  Ujutro nije imala snage da ode na posao. Prodavala je lekove za neku farmaceutsku kuću. Još imam tu negde elektronske termometre koje mi poklonila. Ne merim s njima temperaturu. Ponekad mislim da je bolest samo jedan od ključeva za mučenje.

I ponovo moram da se vratim prijatelju, onom koji je ostavio svoju na smrt bolesnu ženu i koga uprkos svemu volim. On se sada svim silama zalaže da se i kod nas ozakoni eutanazija.

Hm?

Ne zna se kad će i čija krv da prevrne.

Ako smo svi gladni života, a jesmo, trebalo bi da se setimo Hrista i njegove žrtve.

Da li sam zbog toga u sedamnaest i trideset, kada je odzvonilo na Sabornoj crkvi već bio u njoj, seo u stolicu u uglu. Te stolice, na kojima ne može da se sedi, nego si uvek u polustojećem napregnutom stavu koje se, kako sam čuo zakupljuju na doživotno od strane žilavih starica i staraca uvek bi učinile da se narogušim. Sada, pak, sedeo sam mirno, potpuno iscrpljen. Ispred je bila neka ikona. Iznenada se tu pojavio mladi, uredno podgojeni sveštenik. Obazirao se diskretno okolo. Nije mu bilo milo što neko zauzima klupu ili mi se samo činilo. Uskoro su se pojavili mladi roditelji sa detetom u kolicima. Detence je spavalo. Sveštenik je upitao roditelje kako se zove.

Rekli su, čini mi se, Sofija.

Zatim je počeo da čita molitvu za, kako razumeh, zdravlje Sofije.

Sofija je spavala. Ispred nje je bio ceo nepredvidljiv život. Ona o tome, razume se, nije znala ništa.

Pop je dugo mrmljao reči molitve. Kad je završio, rekao je roditeljima da pognu glave. Oni su to učinili. Krstom koji je imao u ruci prešao je preko njih. Čuo sam kako ih pita da li imaju još dece. I čuo sam kako, tiho i pogruženo, odgovaraju da su imali pre dve godine još jedno, ali im je preminulo posle deset dana.

Sveštenik više ništa nije pitao. Mlada majka je otvorila tašnu i pitala koliko to sve staje.

Ništa, koliko date.

Kad su otišli, prišao sam prozoru sa vitražom. U njemu je bila mala drvena kutija za priloge i želje. Pored je bila posuda sa desetak olovaka. Uzeo sam jednu nasumce i papirić koji je ležao na gomili slično iskrojenih belih hartija.

Razmišljao sam šta da napišem. Neki indiskretni starac je prolazio pored i rekao mi da ubacim papir u kutiju. Mrzeo sam ga u tim momentima. Mrzeo sasvim nehrišćanski. Ponekad sam netrpeljiv.

Hteo sam da odustanem.

Hteo sam da ga pitam šta sam ja. Sprava za ubacivanje papirića prema tuđim nahodima. Uopšte, crkvu su okupirali primitivci. Njihova potreba za čistotom je agresivna i to mi ide na organ.

Nisam ni slutio da će mi se u crkvi ukazati ta drvena kutijica za molbu bogu i anđelima. Obično pišem isuviše brzo. Ponekad se kajem zbog napisanog. Ali, bezmalo trideset godina sam radio u radiju i nešto malo u televiziji, tako da znam da sve što je napisano i izgovoreno, ma koliko nama bilo važno, odlazi zaista u vetar a ne samo u etar.

Onaj lik koji mi je savetovao da ubacim prazan papirić u drvenu kutijicu se ponovo došunjao do mene. Osećao sam krivicu. Nisam ništa napisao. Mislio sam o prijatelju i njegovim razlozima za ostavljanje žene. Ali, pomislih, šta sve ja umem i ne umem.

Pustimo druge.

Vreme je, rekoh sebi, da se vratiš u drevna vremena sopstvenog. Kad sam isteran iz raja? Ne znam.

Da li je to bilo kao sada već uobičajena predvečernja šetnja starim gradom pri kojoj mislim da li bi svet izgledao nevinije da ga posmatram iz vizure malih belih pudlica koje trčkaraju uz noge vlasnica.

Zatečen sam lakoćom sa kojom sam spreman da se premestim u drugo. To je kao u mojim divljim snovima. Vi ne vladate sobom. Sanjate nešto tuđe. Kamenički park, uvek neobjašnjiv i divan. Plovidba do njega sa keja trajala je trideset minuta uzvodno. Tamo nas je čekala hladovita kafana. Moj stric bi rekao konobaru Ne pitam šta košta.

Dakle, uzimajući sve u obzir, eutanaziju, ptice, reku, čežnju, to što me tera na blud.
Kakva reč?

Kakva besmislica?

To je kao prljava osvežavajuća kiša. Rominja i nikada ne prestaje.

Najzad, kad su svi mudraci sa Istoka „onizašli“, napisao sam na papiriću: „Oslobodi nas demona“ i priložio odgovarajuću novčanicu.

Čekam.