MILAN TODOROV: LEPA SI

 

 

„Poslednje žene u mom životu.“

Kad je to nekako mucajući izjavio zazvonilo je na crkvi Imena Marijinog dvanaest sati.

Katolička porta je, inače, zgodna za sentimentalne razgovore. Kao da se nalazi u paperjastom pazuhu anđela. Pazuh je sklon raznim mirisima. Ništa nije neobično.

„Sad smo najluđi“, rekao mi je, „sad kad nam se mač smanjuje i kad se zemlja otvara pod nama kao budući grob“.

Imali smo zajedno više od sto godina.

Bio je razveden i često je menjao partnerke. Priznao mi je i da je počeo da piše.

Na sajtu za istinite erotske priče, čijeg imena u ovom trenutku ne mogu da se setim, objavio je nekoliko svojih dogodovština sa ženama.

„Reci mi, molim te adresu sajta na kome objavljuješ.“

„Ne mogu. Poslednja partnerka mi preti da će me tužiti, jer se prepoznala u priči.“

Pomislih, i ja imam isti problem. Žene sa mnom pričaju na jeziku koji ne razumem.

Zbog toga, a možda i ne, bilo mi je drago što se moj stari prijatelj koga sada retko viđam, odlučio da piše o svojim intimnim kovitlacima.

Uvek sam, naime, smatrao da pisac ne može da bude zakopčan šlic, nego mora da se razgoliti na ulici, šta ulici, bulevaru punog radoznalog sveta i kaže: Evo me, prljav sam, ko želi neka me slobodno zadavi sultanovim svilenim gajtanom i probode glogovim kocem, za svaki slučaj.

Nikad se niko od tih čistunaca ne javi.

Popili smo svako svoje piće, platili zasebno i izašli.

„Dakle, brate“, ponovio sam, „ako hoćeš da znaš šta mislim o tvojim pričama, pošalji mi jednu za uspomenu i dugo nesećanje“.

Toranj katedrale je bio i dalje visoko u nebu. Nebo je bilo bez oblačka, nedeflorisano, spremno za raj koji nam je izmicao zajedno sa četrdeset ili možda za nas hrišćane i više devica koje nas tamo čekaju.

Nije mi obećao ništa.

Posle nekoliko dana imejlom mi stiže sledeća njegova kratka priča. Prenosim je bez cenzure. Molim čitaoce čeličnijeg morala da ovde odustanu od čitanja.

Priča je naslovljena kao „Devojka koju sam popio“.

Zanimljivo, pomislih.

Da li sam ja popio poneku devojku?

Svakako.

Ali pile su i one. Hvata to kad krene.

Elem, evo najzad priče:

„Poznavao sam je delimično i nepotpuno, ako tako može da se kaže.

Viđao sam je povremeno na nekim javnim mestima i tada bismo samo klimnuli očima jedno na drugo. Nisam mislio da sam joj zanimljiv. Ipak, jednog dana sam joj prišao i bez okolišenja pitao da li bi želela da sa mnom popije čašu nekog dobro ohlađenog vina.

Gde, pitala je.

To je bio polupristanak i ja pomislih da nema od toga ništa, da je to opet onaj nemušti muško ženski razgovor koji nijedan prevodilac ne ume doslovno da prevede.

Rekao sam joj: Ispod kamenoloma.

Zatreptala je.

Zezaš?

Ne, to je moja omiljena kafana. Nije daleko od centra grada a naziv je dobila po prethodnom poslu njenog vlasnika. On je, naime, drobio kamen u Beočinu za cement, ceo život i od toga su mu čak i oči postale bele.

Još jednom je zatreptala.

Dakle, ništa. Ne daš.

U redu, rekla je. Vodi me tamo. Ali, samo na lepo vino i posle ostajemo prijatelji. Razumeš?

Sve sam razumeo i ništa nisam razumeo. Osim toga, to je bilo vreme zvano poluvreme u mom životu. Rastajao sam se od svoje najveće ljubavi u životu,  koja upravo prolazi, kao voz kroz poslednju železnički stanicu.“

To sa vozom mi se dopalo. Ali, sada je još i gore. Poslednji vozovi nam odlaze i nema nade da će novi doći, jer odmah za vozom ruše stanice.

Ali, da se vratim priči.

„Devojka je došla tačno u osam na dogovoreno mesto. Odmah sam primetio da je svečano obučena i pomislio da od seksa neće biti ništa i da će se sve svesti na još jednu neuhvatljivu ženu.

Naručili smo pečenu rečnu ribu, krompir salatu koju nam je preporučio konobar i litru belog vina. Šardone koji sam ja  ironično zvao pardone, jer mi je uvek smetao njegov pomalo caklast miris. U to vreme vodio sam dnevnik svojih veza  sa ženama, koje sam zbog džentlmenske prirode svog bića,  imenovao izmišljenim imenima. Dosije mojih uspeha kod njih se slabo punio. Razume se, mogao sam da izmišljam, ali čemu i kome bi to išta značilo. Preostalo mi je samo da budem trpeljiv. Ipak, devojka koju ću zvati Anel bila je zanimljiva. Njena zanimljivost kao da je izlazila iz njenih dubokih („Prijatelju, to je banalan epitet!“) crnih očiju. Sve vreme sam se pitao da li je nevina. Mislim, to mi nije mnogo značilo u pogledu njene moralnosti. Ako je još devica, onda od mojih zamisli neće biti ništa. Ukoliko nije, to povećava šanse.

Ispili smo prve čaše i video sam kako joj se oči pomalo cakle.

Pomislih, možda ona i nije bezdušnica poput toliko drugih.

Utom je stigla večera. Lepo pečen smuđ. Šteta što nisam bio gladan. Ni ona nije bila gladna, rekla mi je.

Ispijali smo drugu čašu kada sam je lako kažiprstom dotakao po kolenu, prethodno blago zadigavši krajeve njene lake svetloplave letnje haljine. Nije se usprotivila. Povukao sam prst usled urođene stidljivosti, ali osećaj da se nešto pomera me je lako protresao.

Ipak, plašio sam se ćorka i ništa nisam preduzimao, samo sam lagano ispijao prehladni i bezosećajni šardone. Ona me je gledala onim očima. Sad, teško mi je da opišem kakve su to oči. Uglavnom, to je netrepćući, nemi, dugi, vrlo dugi pogled.

Nije u tome bilo ničeg bestidnog, ali onaj moj se počeo buditi. On, naime, uvek pre mene predoseti događaje.

Sad, ne mogu da tvrdim da je uvek u pravu, Pogotovo u ovom slučaju kada događaja nije ni bilo. Ili ga je bilo više nego da ga je bilo realno.“

Razvukao si to, prijatelju, mislim. Nema tu ništa od akcije.

On ipak nastavlja:

„Zamolio sam matorog, ćoravog konobara čija je smena upravo počela da nam donese još jednu buteljku pardonea, ali za onaj tamo sto, rekao sam. Sto je bio u usamljenom uglu. Hranu, netaknutu, rekao sam može da skloni ili pojede. Naručio sam mu i jedno pivo pride, pošto je rekao da od vina dobija žgaravicu. Devojka je rado prihvatila moj predlog. Otvorili smo novu prvu čašu, kuckajući se  A votre sante – iako nismo bili na vi. Naprotiv.

U nekom trenutku se pojavila crna devojčica na vratima sa ružama. Da li da joj kupim kič ružu. Odmahnuo sam. Devojčica je prišla devojci sa kojom sam sedeo i dugo je nemo posmatrala a zatim rekla:

„Ala si lepa, pička ti materina“.

Smejali smo se.

Kad je dete otišlo, opet sam spustio ruku ispod stola i uhvatio je za butinu leve noge. Malo se trgla, ali nije pomerala nogu. Pili smo. Išao sam sve dalje. Moj kažiprst je klizio preko prevoja njenih svilenih gaćica a onda sam… Izvadio sam ga i umočio u čašu sa vinom i popio nadušak.

Ona se nasmejala.

Može i meni jedna takva.

Moj prst je ponovo pošao u slatku avanturu.

Popili smo celu bocu, sve tako sa začinima njenog tela.

Izašli smo.

Da li ćemo se još videti.

Ne, rekla je.

Sve smo popili prvo veče.“

Prilikom sledećeg susreta pitao me je da li sam pročitao njegovu priču.

Jesam, rekao sam.

Šta misliš?

„Pa znaš…kao ideja nije loše, ali u zanatskom pogledu moglo je to mnogo bolje…“

Pogledao me je krvnički.

Ćušnuo sam ga po lopaticama.

„Lepa je, pička ti materina!“