четвртак, 2. јун 2022.

MILAN TODOROV: ARRIVEDERCI A ROMA

 



U očima nepoznatih ljudi čovek povremeno ima priliku da bude neko drugi.

Dogodilo se to na jednom davnom, skoro zaboravljenom putovanju, dakle u vreme kada sam još želeo da vidim svet da mi je ulična gatara ponudila da mi gleda u dlan. Kolega koji je bio u mom društvu je na engleskom jeziku upitao vračaru da kaže odakle sam.

Italijan, odvalila je iz prve.

No.

Francuz? Bila je već pomalo nervozna. Izmicao joj je naizgled lak plen.

No.

Portugalija?

No.

Juče me je na trgu prosjak koji pleše uz gradske muzičare nazvao Italijanom.

Adio a Roma, vikao je iza dok sam ja mislio kako sam zaista mogao da budem neko drugi, ali nisam bio siguran da bi to bilo šta rešilo.

Međutim, sve vreme me je kljuckalo pitanje da li sam to u svom životu ipak toliko puta prošao pored sebe ne prepoznavajući ono što mi se nudilo.

Da li sam bežao od sebe ili su stvari bežale od mene? U svakom slučaju mogli smo se sresti.

Gde?

Hm, gde ti odgovara i kad?

Razmisliću.

Silazim stepeništem po večernju čašu hladnog podrumskog vina.

Bože spasi muški rod.

Razapet sam na krstu ili križu.

Ovde, gde sada živim, lepe žene kažu: križ. Nedeljom idu na misu. Ne znam da li se ispovedaju. Voleo bih da čujem tu ispoved. Ali, to nije za moje uši. Zato mi ostaje samo nagađanje.

S kim su bile prošle noći?

Objave na društvenim mrežama su slatki lilihip. Jednom sam zagrizao u njegovu taknu drvenu dršku. Jezivo. Ne volim toga ni da se sećam.

Majurske žene.

Oivičene zvonima devet crkava. Vaspitavane u strogom katehističkom modelu. Seksualna askeza. Naročito ne na svete dane.

Ali Gospod je dobar i moje mogućnosti kao drugog umiru bez srdžbe.

Rano junsko predvečerje. Zatvoren u kabini auta, kao zatvorenik ispod kapaka, ipak verujem da još ništa nije uzalud.

Nisam neko drugi. Nikad nisam ni želeo da budem neko drugi.

Onaj prosjak što sve svoje nosi u dva kofera na točkiće a opet veseo igra ispred upornog uličnog dobošara nije li možda začetak nove religije u vreme koje ćemo biti živi više nego što smo sada živi i za vreme u kome nećemo ablendovati skrivena osećanja poput tajnih ljubavnika na lokalnom putu.

 

 

 

 

 

 

Нема коментара:

Постави коментар