To da je potrebna ogromna hrabrost i beskrajna sloboda da bi se preživeo jedan jedini dan, obična je žvaka.
Čovek diše mimo svoje volje.
Danas su izvukli telo žene koja je u podne, prepuno sunca, skočila sa mosta u reku.
To je, možda, strašna sloboda.
Sve druge slobode, uključujući i muško-ženske su na neki način predvidljive i stoga manje strašne čak i kad su greh.
Hm?
Urednik u meni se buni.
Da li je to tvoja priča? Budi ličan. Bavi se konkretnim događajima. Oni ne moraju da budu stvarni. Izmišljaj.
Ali, ne da mi se.
Onda se pomoli, kaže Urednik, jer ko zna šta će te snaći.
Ne znam šta će me snaći. Za sada ne bih skočio sa mosta. Ne bih popio otrov niti pucao sebi u usta, kao moj najbolji drug. Ne bih.
Bakćem se oko trivijalnih stvari. Na primer, zašto mi samo neprivlačne žene pokazuju da su zainteresovane za mene.
Ja sam, naravno, slučaj za sebe.
Ipak, kako se nijedna lepa nikada u istoriji mojih emotivnih odnosa, osim naravno moje suđene, nije, čini mi se, uznemirila zbog mene?
I sada moj život protiče u miru, protiče, protiče.
Na raskršću puteva i vremena naših pojedinačnih života postavljam sebi pitanje: Ko je gospodar vremena našeg života?
Da li su to promašaji i iskrice sreće u prethodnom životu ili ono što se meni i tebi nudi u neizvesnosti novih života obeleženih unapred prethodnim nesrećama ili kratkim, a skupo plaćenim srećama?
Ali, možda grešim, jer pokušavam da ishod svojih poraza pretvorim u saldo nula.
Nisam živeo.
Nisam nikada ni bio mrtav.
Ko sam?
Ko još postoji bez patnje?
Moraš mnogo da patiš, dušo moja, da bi nastavila da živiš i da se raduješ.
Izbegavam horoskope koji mi nude da saznam datum svoje smrti.
Umesto toga plivam skoro svakog božjeg dana u reci. Iza sebe ću, uostalom, ionako ostaviti talas.
Нема коментара:
Постави коментар