Zaustavili
su me ispred hotela Putnik. Toga se sećam. To su oni divni arhaični nazivi iz
doba umiranja socijalizma koji su jasnom marketinškom porukom i nazivom na
našem jeziku pokušavali da obezbede goste.
Ne
znam da li je bilo gostiju u sobama, ali posetilaca u donjoj sali sa bifeom u
kome je radila lepo obdarena plava Milena (opet) bilo je uvek u izobilju.
Navraćao
bih u tu hladovitu zgodu obično posle dežurstva u jutarnjem programu radija.
Bio sam pripravnik i posle prve škole u gradskoj hronici, koju sam uspeo da
prođem, dopalo mi je da budem dežurni novinar u jutarnjem programu koji je
počinjao u pet sati.
U
to vreme u sobi sa teleprinterom niko nije radio noću i ujutro, kad bi se
bunovan pojavio oko četiri sata, morao sam da razmotavam biltene duge po
nekoliko metara sa vestima iz zemlje i sveta i moje nesvesti.
Trebalo
je, naime, da pripremim prve vesti za pet sati. Ljudi su ih, znalo se, čekali i
sa njima počinjali novi dan.
U
to vreme urednici su bili odista revnosni i kontrolisali su svaki naš potez.
Da
li ću pravilno odrediti vest koja će biti prva pročitana.
Spikeri
su, takođe, bili kasta koja nas je, na izvestan način, prezirala. Imali su
duboke baršunaste glasove, perfektnu dikciju i držali nam neme poduke o
važnosti glasa.
Ja
sam u to vreme imao neku žensku na drugom kraju grada. Bila je starija od mene
i strahovito opuštena. Ta njena opuštenost, slična ravnodušnosti, uz telesnu obdarenost
sklonu da se prelije u debljinu, u to vreme držala me je u njenom frizeraju do
kasnih sati skoro svakog dana.
Vraćao
sam se kući poslednjim busom i spavao jedva tri ili četiri sata, zatim skakao
iz kreveta, prao zube na suvo kalodontom, oblačio se u mraku i, začudo svež,
trčao kroz park za autobusom broj 3.
Kolege
iz radija skoro da nisam viđao.
Posle
smene, otišao bih do sobe glavnog urednika, koji nikad nije imao vremena za
mene. Sedeo bih malo tik uz njegova vrata, ćaskao sa sekretaricama i odlazio u
bife Putnik.
Tu
su me, kako se to danas kaže, startovala dvojica, koji su se predstavili kao
kolege radijski novinari.
Moram
da kažem da se radijsko novinarstvo razlikovalo od novinarstva u štampanoj
formi. U radiju je bio prisutniji eho. Šta si čuo? Šta kažeš? Ponovi. Da li me
slušaš? Kako govorim posle onog sinoć?
Ispostavilo
se da su mladići koji su mi se predstavili kao kolege bili pripadnici tajne
policije.
Posle
druge čaše, tada sam pio samo džin sa ledom, mali džin zvani div, rekli su mi
da mi, ako želim da budem posle pripravničkog staža primljen za stalno, mogu
pomoći.
Uslov
je bio da i ja njima pomognem. Milena je donela treću turu.
Rekao
sam da se slažem, da je pogodba u redu i da ja idem a oni neka plate piće.
Video
sam na njihovim licima izraz koji ne mogu da opišem, ali koji je u meni izazvao
nemir. Kao da se neka senka nadvila nad mojom budućnošću. I ta senka je bivala
sve veća kako su jutarnja radijska bdenja odmicala.
Moja
frizerka je bila oduševljena.
Jebote, rekla je, misle da ćeš biti neko.
Nisam
nikad mislio da ću da budem neko.
Dovoljno
mi je bilo da budem između onog što bi zabljesnulo između njenih dojki. Ne
grudi, nego majčinskih dojki koje će
mlekom hraniti nekog. Možda bi moja ljubav prema ženskim grudima mogla
da bude opravdana činjeniocom da sam sisao do treće ili, čak, četvrte godine.
Morali su da me plaše stavljanjem majci crne četke za viksanje cipela među
grudi. Izgleda da u tome nisu sasvim uspeli.
Lažne
kolege su me pozvale da ih posetim. U stvari, dobio sam pismo od njih u kome je
pisalo da se javim u policiju na Bulevaru oslobođenja, treći sprat, soba ta i
ta u 16 ili 17 časova.
U
to vreme imao sam ogromnih porodičnih problema. Otac mi je pušten iz bolnice u
kojoj je boravio tri meseca. Lekari nam nisu rekli o čemu se radi. Mi nismo
smeli da pitamo. On je kopnio. Vreme nije moglo da se zaustavi. Sve što sam
mogao je da prestanem da jedem. Jeo sam sve manje. Ona moja frizerka mi je
rekla „Ko si ti da misliš da si plemenitiji od nas“?
Prestao
sam da odlazim kod nje.
Otišao
sam na razgovor u policiju.
Tražili
su da im povremeno, uglavnom jednom u dve nedelje podnosim pisani izveštaj o
tome šta se priča u redakciji radija, ko je protiv ove vlasti, ko pominje Tita
u negativnom kontekstu, šta novinari pričaju o našoj armiji i te stvari.
Zauzvrat
učiniće mi sve što želim.
Ponudili
su mi čak i da potpišemo svojevrsni, razume se, tajni, interni ugovor. Ja njima
izveštaje, oni meni usluge.
Potpisao
sam bez mnogo predomišljanja.
Biću
cinkaroš. Goreću u paklu.
Ipak,zahtevao
sam, u stvari, molio od njih protivuslugu.
Spasite
mi starog!
Obećali
su da će učiniti sve što je u njihovoj moći. A mogli su sve.
Moj
otac je nastavio da propada.
Doneo
bih mu pečeno pile iz Putnika. Molio ga da jede. On bi pojeo batačić i zatim
sve povratio.
Znači,
rekli su policajci, ne želiš da sarađuješ „po pitanju državne bezbednosti“?
Ne,
rekao sam, ja ću uvek prijaviti svaku takvu aktivnost.
Ha,
ha…
Poturili
su mi pod nos papir i olovku.
Potpiši?
Šta?
Potpiši
da si odbio saradnju sa državnom bezbednošću.
Nisam
potpisao.
Rekli
su da ćemo se još videti.
Posle
toga imao sam osećaj da me hiljadu očiju prati, ali nije bilo tako. Bilo je
vreme smrti. Umro je generalisimus Franko. Umro je moj otac.
Poziv
iz policije nije stizao.
Ja
sam postao mršav kao sablast.
Frizerka
se javila telefonom da mi izjavi saučešće.
Mislio
sam gde ću stići ako nastavim ovako.
Osećao
sam se loše. Imao sam utisak da sve znaju o meni.
Živeo
sam pod pritiskom. Nisam znao da me niko ne pritiska.
Upoznao
sam neku novu žensku. Nije mi bilo ni do čega. Ona je govorila da razume moju
utučenosti i da joj se sasvim prepustim jer sam u dobrim rukama.
Upoznao
sam je tako što sam neoprezno u toplo majsko jutro posle tuširanja neodeven
izašao na terasu pod seuncem.
Ona
je nešto krčkala u svojoj kuhinji naspram mene i ugvrila me kroz poluotvoren
prozor. Zvuči prepotentno, ali progonila me je narednih 365 dana.
Policajci
su, na svu sreću, odustali.
Radeći
u radiju bezmalo trideset godina, muljajući se po onim tmastim ljubavničkim katerima, po
katakombama koje su delile muzičke redakcije i studija, po hodnicima zakovanim
isključivo za jutarnje dopisničke mreže ili dramskim radionicama koje su uvek
mirisale na mošus i ocvale prvakinje drame Srpskog narodnog pozorišta, nisam
imao drugog izbora nego da pristanem na ovakav život.
I,
evo me. Raspetljavam creva. Počinjem da jedem. Spopadam divne osobe dugih,
tankih ivica kao ivica belih sveća koje se pale za askezu, odricanje od svih
strasti ovog prljavog a mog sveta.
Нема коментара:
Постави коментар