Postoji
način da se život pojednostavi, kao što se
sve može pojednostaviti. Kad čovek to jednom učini, onda je spreman da
mirno i čiste savesti umre.
Na
pitanje svetog Petra da li je grešio, ima lepo spremljen odgovor.
Bilo
je i toga i nikad nisam grešio sam.
Grad
je za mene oduvek osvajanje.
Došao
sam u njega i pokušao da ga osvojim kao da je mlada žena.
Ni
na jedno pitanje ti ne odgovara direktno. Kad mu/joj kažeš „Reci hoću“ on/ona
to prećuti i postavlja ti nova pitanja na koja odgovor još ne znaš sasvim.
Iznad
grada je ujednačeno plavetnilo neba, pokoja lepa stara fasada, oblaci lutalice…
ništa ne opominje, za sada. Dok predveče hodam njegovim ulicama, koje sam davno
ukrao od tromih starosedelaca i kradem ga sve vreme uporno kao urbani magarac,
stalno gledam u nebo u, maltene,molitvenom stavu.
Ali
zgrade su nemi oltari, terase hostela su prepržene, stanovi na dan su kutije sklopljenih
žaluzina. Neko se voli.
Kako
je to moguće u ovakvom ružnom novom zdanju? Ali, to je život. Tako se rađa život.
Novi se rađa a stari umire.
Dobro
je i jesti voće. Kajsije, starac Pajsije, ringlovi koji padaju sa garaže preblizu podignute tako da kvari sliku
mogućeg horizonta.
Dakle,
još posmatram zgrade. Njihova visoka čela. Ne postoji poriv da skočim sa bilo
koje od tih lepotica.
Bestelesnost
me trenutno okupira ili kako bi to rekla, junakinja mog romana, Anel – fiksira.
Kažu
da čovek koji u snovima propada u vodu ima loš predznak.
Ali
nemoguće je predvideti vreme i smrt. Sve su to tlapnje.
Neki
moj prijatelj iz televizije je uspeo da, obećavajući joj posao, osvoji
gracioznu ženu, arhitektu, mlađu od njega petnaest godina. I šta je uradio?
Odvezao
se novim Volvom sa njom izvan grada i pokušao da je obljubi na gradskom
smetlištu.
Gde
si me doveo?
Ali,
dušo, sva su mesta ista.
Ipak,
ceo kosmos se okreće kao baloni sapunice na trgu, komercijala za decu.
Ti
baloni, kratkotrajni, baloni detinjstva nisu li tu samo da bismo jednog dana,
kao odrasli, kao zreli, kao stari ili kao vrlo stari prihvatili ništavilo kao
konačnu epizodu sebe?
Edvart
Bauton, Austrijanac jevrejskog porekla koji je izmislio prvi veliki trgovinski
centar na obodu grada posle svega je izjavio da je to njegova najveća životna
greška.
Svesti
sve pod jednu kapu. Uništiti sve ostalo.
Kad
uđem u neki šoping mol ili tako nešto, ne znam da li sam u Parizu, Amsterdamu,
Šangaju, Atini ili u Novom Sadu.
Odavno
je rečeno da su sva mora slana, a moj pokojni prijatelj Petko je ustvrdio i da
su sve žene kao mora.
Podudarnosti
su donekle dozvoljene, ali poistovećivanje jedne žene sa morem žena rađa u njoj
otpor.
Ponekad
večeram s pogledom na fotografije mora.
Zaista,
sva su mora ista.
Ali
postoji neka skoro mistična stvar, možda misao, koja oblikuje prostor u ono što
jeste.
More
u more.
Lepu
ženu u čežnju.
Možemo
da pričamo priče koje su sada poruke od nekoliko reči koje se automatski brišu
u sistemu „prozora za nestajanje“ na društvenim mrežama, ali moramo se negde
usidriti, iz kofera izvaditi svoju čistu, ispeglanu posteljinu, otresti prašinu
sa cipela koja nije samo prašina nego sva rastojanja koja nas dele i leći.
U
nepoznatom gradu, na obali nepoznatog mora koje huči u našem polusnu kao odron
posle pljuska.
---
Divna,
elegantna gospa, koleginica iz radija poklonila mi je svojevremeno, davno,
crteže gradskih ulica i trgova koje je načinio njen netom preminuli suprug.
Pogledao
sam ih i sklopio fasciklu.
Otvorio
sam tu fasciklu nedavno. Grad je bio živ.
---
Ne
znam. Ponekad mislim da je sve ovo sa tobom i sa mnom i sa svim ostalima otišlo
predaleko.
Ne
verujem da to može zarasti samo od sebe. Krasta koja se stalno češe nikad ne
zaraste. Bio sam, začudo, mirno i neposlušno dete. Jedne rane godine isekao sam
se po mišicama plivajući kroz drezgu u nekim dunavskim rukavcima. Moj razredni,
divan čovek Pekarić, nastavnik fiskulture mi je rekao da ni po koju cenu ne
kidam kraste koje su se počele hvatati na liniji rasekotina.
Ali,
mene je svrbelo.
Kao
što me sada svrbi sve.
Нема коментара:
Постави коментар