MILAN TODOROV: NETAKNUTI SVET

 

 

Neobično je teško pisati u prvom licu. Nemci to zovu Ih formom a meni se ponekad čini Ah forma.

Uglavnom, stvar se svodi na to da svi misle da si ti glavni junak a ti obično ne znaš ko si u svemu tome.

Sve se višestruko komplikuje.

Prvi put sam sa ženom bio kad sam imao šesnaest godina i išao u prvi razred gimnazije. Bila je dvadeset godina starija od mene. Stanovala je kao podstanarka u kući mojih roditelja. Prišla mi je sama, u nedeljno popodne, kad su moji bili na uobičajenoj nedeljnoj kafi kod kumova u gradu. Ležao sam na kauču u sporednoj sobi i čitao neki strip. Sela je pored mene i polako počela da mi otkopčava šlic na pantalonama. Do tada nisam imao pojma kako i šta se radi sa ženama ili devojkama. Rekla je da će me svemu naučiti. Tog popodneva upropastio sam joj letnju platnenu haljinu. Nisam izdržao do trenutka kada je trebalo da je svuče preko glave. Pogladila me je po leđima. Neka, rekla je, muškost dečaka je takva, ali to je za sreću.

Dolazila mi je u sobu svake nedelje tog dugog leta i posle, tako nekako godinu dana, osim onih dana kada je imala kako je govorila „posetu tetke iz Crvenke“.

Nikad je neću zaboraviti. Čuo sam da se posle, drugi put, udala i da je vrlo brzo posle toga poginula u saobraćajnoj nesreći u blizini Slankamena.

Bila je iz Slankamena. Vraćala se kući.

Nosila je koštane naočari. Ne znam koja dioptrija je bila. Uvek bi ih skinula i odložila na stočić. Jednom ih je zaboravila a moji su se već vratili iz nedeljne posete prijateljima.

-Otkud ove naočari, pitala je majka.

Ja sam ih tek tada video i nisam znao šta da odgovorim.

Mislim da je sve shvatila. Podstanarka, crna Ruža, morale je da se odseli u roku od nedelju dana.

Zaboravio sam je, ali ponekad telo bi je se setilo, makar u snu i zadrhtalo.

Lažem.

Ili: ne mogu da odbacim kajanje. Ali, morao sam da bi mi se ukazala lepota novih strasti, iščekivanje njihovih pljuskova kao u ovo rano veče dok pišem u Ja formi nešto što nije moje iskustvo ili jeste samo u nekakvoj oblačinski zgusnutoj poluistini.

Ja, koji sam tada verovao da će lepota napustiti veru u boga ako izneverim onu koja mi se davala u mojim dečačkim snovima. Ponekad vidim oreol oko njene glave. Ili je to samo moja želja da vidim svetlost koja se nikad ne gasi u niskom obzorju nad krovovima grada.