Kad
bih mogao da se radujem kao ona tri psa koja su od ribarske kolibe na obali
reke trčala duž pokošene trave uz gradske bunare i valjala se preko otkosa,
utrčavala u gustiš još mokre šume pa zatim nanovo dotrčavala da ih nepoznata
ruka pomiluje…umesto puta koji sad (uvek) ne vodi nikud osim kraju.
Imao
sam psa koji me je imitirao u svemu. Deluje neobično, ali je zaista tako bilo.
U šetnji, na primer,pri zimskoj golomrazici ja zastajem da bih ubrao šaku
prezrelih a slatkih trnjina a moj pas se uspravi na dve stražnje noge i brsti
plave bobice sa istog grma.
Život
sa psom doista ume da bude zdrava smejurija i ne znam ni za šta lepše već
odavno.
Ali,
siguran sam da grešim. Podsećanja na raniji svet su uvek problematična.
Zar
nije bolje misliti na nago telo? Ono koje se ne nameće premda je svesno da mu
vreme izmiče i da se žilice i pegice na koži, uprkos retuširanju na
samoslikama, sve jasnije očitavaju.
Kakav
će biti zaplet tih slika u albumu koji je tako prolazan kao i svaka
tehnologija?
Ko
zna? Laza Kostić je verovao da postoji ljubav posle smrti. Ako postoji ljubav
posle smrti onda je vredno živeti.
Ponovo
sam izdao stan pokojnih roditelja. Devojka ili mlada žena koja ga je iznajmila
je hitra i ljubazna. Odlučila je da na ulaznim vratima ipak ostavi tanku
emajliranu pločicu sa maminim imenom. Pre toga je pitala da li sme da je skine.
Naravno,
odgovorio sam joj. Mene uspomene vezuju na drugi način. Ipak, nisam znao na
koji. U svakom slučaju, nisu tu presudni lepo poslagani predmeti. Ali moje
namere sa tom kućom za izdavanje nisu nimalo čudne. Meni, na neki način,
propast starih srećnih kuća izaziva mučninu.
Međutim,
bageri se približavaju i novo vreme, ma koliko se ja upinjao da ne bude tako,
izaziva u meni mučninu i počinjem da loše dišem.
Možda
bi trebalo otići u pozorište. Zar se nije tamo, od Eshila pa naovamo, sve
odigralo u tuđim kožama? Persijanci, Okovani Prometej, Sedmorica protiv Tebe,
Agamemnom.
Nije
dom sve dalji, kako bi rekao moj pokojni prijatelj Petko, nego se mi udaljavamo
od svog doma koji smo gradili dugo i mučno a sada bežimo iz njega glavom bez
obzira.
Znam
da je čovek bez doma, čovek bez morala, ali kuda vodi taj put bezuslovne
vernosti osim u nešto što premašuje naše postojanje a ipak je daleko od
bezvremenosti.
Njazad,
ti psi koji od neshvatljive veselosti (možda izazvane čestim promenama vremena)
uveravaju sebe i mene da ništa ne gube, naprotiv.
Ti
psi.
Teraju me na pomisao kako bih voleo da sam u Sahari, na reliju Pariz – Dakar i na nešto što nikad nisam probao u životu a trebalo je ili trebalo bi još probati.
Нема коментара:
Постави коментар