MILAN TODOROV: KOLONIJA

 

 

Na društvenim mrežama često možete da naletite na  pitanje „Šta biste, da možete, promenili kod sebe?“

Većina ljudi, žene posebno, koliko sam primetio, odgovaraju da bi sve, ama baš sve rado promenili. Uvek se nasmejem kad to pročitam. Nemoguće je promeniti sve. Štaviše, uveren sam da čovek ne može suštinski da se menja, ma koliko se upinjao da to učini.

Slučaj inspektorke Olge Labudović, koja je bila zadužena za kontrolu moje male prodavnice kolonijalne robe na uglu, može to kristalno jasno da potvrdi.

Pošto sam ostao bez posla u državnoj službi, onda kada su mnogi ostajali i zauzvrat dobijali lepe rečenice o snazi preduzetništva i slobodnom tržištu u novim demokratskim okolnostima, odlučio sam da radnju nazovem jednostavno, a razočaran, čak i pomalo ironično „Kolonija“.

Da bih nabavio robu što povoljnije odlazio sam u šverc ture u Mađarsku i tamo odmah posle granice, sa leve strane puta, u marketu Seged Nap, ako se dobro sećam, kupovao na veliko salame, sireve, namaze, paste, kekse, čokolade, tampone, praškove za peciva, deteržente. Na granici bih platio malu carinu prikazujući umanjene račune koje mu je prodavac, inače pobegulja od balkanskih ratova, iz

davao. Po povratku u Mađarsku dobijao bih nazad 25 odsto onoga što su onu nazivali Afu a mi PDV.

U radnji sam imao Aidu, operu iz Sarajeva koja je vodila sve. Meni je bilo dovoljno da, posle zajedničkog svođenja računa, imam minimalac. Živelo se pomalo usporeno. Aida je to prva primetila. Ništa se ne menja. Ovako je bilo i pre rata. Živiš a stojiš u mestu. Međutim, nije to dugo trajalo. Jednog jutra, nenajavljeno pojavila se dama u crnoj krznenoj bundi, sa čizmama čije su potpetice zvonko odjekivale po podu prodavnice. Od Aide je zatražila knjigu ulaza robe. Aida joj je rekla da je to kod šefa, to jest mene i ona ne zna ništa o tome. Pozovite ga, naredila je dama za koju će se ispostaviti da je inspektorka Olga Labudović.

Rekao sam Aidi da joj kaže kako sam službeno u Beogradu.

U redu, rekla je, doći ću sutra a ako knjiga ne bude tu, znate šta sledi.

Kolonija je bila opšti metež. Uvesti to u knjige bio bi Sizifov posao.

Šta da radim?

Poručio sam Aidi da mi javi kad inspektorka sutra dođe.

Nadao sam se da neće.

Međutim, prevario sam se.

Došla je. Aida nije morala ništa da mi javlja. Bio sam u Kolonijalu u svom najboljem izdanju. Lupkala je energično debelim potpeticama na nabreklim kožnim čizmama natkolenicama penjući se ka mojoj improvizovanoj kancelariji iznad prodavnice.

Dobra koža, rekoh joj na vratima gledajući je u te čizme.

Ne znam zašto sam to rekao. Nisam imao nameru da joj se udvaram ne bi li bolje prošao. Ipak sam je osmotrio bolje: plavuša srednjih godina, malo razdešena ali u pokušaju da se dopadne ljudima, donekle debeljuškasta, ali lepih crta lica, bademastih očiju i lepog osmeha.

Zašto ste kancelariju digli iznad rafova, upitala me je odmah nakon što se, sa uzdahom, popela.

Nisam o tome razmišljao, rekoh.

Ne verujete prodavačici?

Ma, naprotiv, potpuno joj verujem.

Da sam na vašem mestu…-započe pa prekinu.

Nema tu velike zarade, rekoh kao uvod, tek da se preživi. Znate kakva su vremena.

Kakva, upita podozrivo.

Preživljava se, rekoh.

Dobro, pokažite mi knjige.

Izvadih neka andromolje. Imao sam, naime neku knjigovođu u obližnjem gradu koja je umela da unese svu robu kupljenu na crno kao legalan unos.

Plaćao sam je relativno skromno, išlo je u početku.

Da li ste za kafu, čaj, ili nešto ozbiljnije.

Pogledala me je oštro, prekrstila nogu preko noge. Primetio sam da su debele i jake.

Ne, hvala.

Prelistavala je svesku brzo i nervozno.

Neće valjati, rekla je. Ovde – pokazala je prstom – vam se ne slažu datumi.

Nešto je zapisivala u svesku sa indigom.

Potpišite.

O čemu se radi, pitao sam.

Sve tu piše. Pročitajte i potpišite.

Nisam ništa čitao. Potpisao sam.

Posle dve nedelje stigao mi je poziv od sudije za prekršaje.

Prekršaj se odnosio na prodaju nekih tekstilnih proizvoda: gaćice i grudnjaci, bez porekla.

Pročitao sam tužbu nekoliko puta i najzad zapazio da je inspektorka Labudović kao datum kontrole navela godinu koja još nije nastupila.

Otišao sam u sud. Odmah sam rekao da Olga Labudović, realno, nije mogla da bude u Koloniji u budućnosti.

Mi smo u koloniji sada, našalio sam se.

Sudija nije ništa rekao.

Samo mi je migom pokazao da se slaže i rekao da će mi poslati rešenje.

Olga Labudović je u Koloniju dolazila bar jednom mesečno.

Kao da se navrzla.

Uvek je pronalazila neku grešku.

Raspitao sam se o njoj i saznao da je razvedena već pet godina. Nije imala dece. Muž je ostavio zbog neke, navodno, lepše i, naravno, mlađe. Odlučila je da mu se osveti. Želela je da nađe nekog mlađeg i da smrša bar deset kilograma. Nalazila je mlađe muškarce, ali nije mršavila.

Sreo sam je jednom u nekoj popularnoj mesari. Prvo što sam zapazio na njoj bilo je veliko, sočno dupe.  Drugo, to dupe me nije zanimalo. Treće, rekao sam joj da izgleda zadovoljno. Kao da je rešila sve svoje probleme za razliku od mene.

Udala sam se, ali videćemo…

O, pa to je kvalitetna promena.

Bog zna.

Pogledao sam je u dupe. Činilo mi se da je isto.

Videla je taj moj pokvareni pogled.

Sutradan je naišla u kontrolu u Koliniji. Nismo sklonili proizvode kojima je, kao i svima nama, isticao rok.

Vidimo se kod sudije, rekla je.

I išlo je to tako nekoliko godina…

Zatvorio sam radnju.

Pojavili su se ti tako atraktivni šoping molovi.

Šetao sam jednim od njih. Oni imaju ne nakim mestima, zagrađene kutke sa lutkama obučenim u najnovije modele i nameštajem, obično foteljama za odmor uz njih. Tome je skoro nemoguće prići, jer je prostor ograđen obično jarko crvenom širokom trakom i upozorenjem da je reč o izložbenim artiklima. Uprkos tome neka žena je prekoračila ogradu, sela u veliku fotelju, digla debele noge na parapet i čak pušila onu novu  parfemsku cigaretu sa uvlačećim dimom i žarom.

Pogledao sam je sa zanimanjem.

Olga Labudović.

Spazila je i ona mene. Ali, glumila je nevinost.

Olga, rekao sam joj tiho dok sam prilazio, ovo je mnogo, mnogo bolje. I smršala si, slagah, i ujedoh se za jezik.