MILAN TODOROV: GVOZDENA ZAVESA

 

 

Rodio sam se jedne godine, ni po čemu posebne, osim što tog  leta nije rodio krompir. Razume se da ja o tome ne bih ništa znao da mi nisu pričali kako su u narednih, dve ili tri godine, kada takođe nije rodio krompir, išli po okolnim selima i tražili krompir za mene.

Ne znam tačno zašto su toliko insistirali na obezbeđivanju krompira za mene. Možda su mislili da ću postati snažna momčina. U svakom slučaju bile su to teške godine bez mnogo čega, a jedino čega je bilo – bila je gvozdena zavesa. Ona se, vidljiva samo u kasnijim pričama nalazila nedaleko od sela u kojem sam rođen tako da je moju majku od njenih roditelja a mojih dede i babe, godinama delilo nevidljivo.

Možda zbog toga što sam majčinu porodicu upoznao tek kad sam imao šest ili sedam godina, naš odnos, naročito sa babom, zauvek je ostao pomalo hermetičan za razliku od drugih unučadi koji su babu viđali svakodnevno.

Baba je imala čudan smisao za humor. Jednom, dok sam boravio tamo, preko, kada je gvozdena zavesa postala čipka od neljubaznih ljudi na granici, spavao sam u velikom zajednočkom krevetu sa ujakovim ćerkama i ujutro se, probudivši se u nepoznatom svetu, u polusnu, upišao u krevet. Baba koja se tu pojavila oko doručka je iznoseći psoteljinu na sunce u dvorištu, svima pokazivala žutu mrlju i govori ko je tu mrlju napravio.

Nikad joj to nisam oprostio. Kad je umrla, bio sam mladić i te iste večeri otišao sam na igranku sa svojom tek upoznatom devojkom.

Dok je lokalni bend svirao a lokalna momčina ( koja je jela krompir u izobilju, docnijih godina svakako) pevušila:

„Jednom, jednom gotovo da smo se sreli,

Jednom, jednom gotovo da smo je ščepali

Jednom, jednom gotovo da smo imali ljubav…“

Obuhvatio sam devojku čvršće levom rukom oko ramena a desnu sam blago, kao lopov, spustio tik iznad oble stražnjice.

Trgla se i pogledala me sa malom začuđenošću, ali nije pružala značajniji otpor. Štaviše, nasmešila mi se. Ne, nije bila bestidna. Naprotiv.

Bila je malena, mnogo niža od mene i imala rozikastu kožu. Nije mi se preterano sviđala. Ali, nisam imao drugog izbora. Činilo mi se da me voli.

Spustio sam onu drsku ruku još malo niže.  Shvatio sam, po odmicanju njenog tela da joj se to ne dopada, ali nisam odustao. Kao da je moju besmislenu telesnu želju prikovalo za tu nedužnu devojku, šnajderku setih se, prikovalo bežanje od katrana babine smrti.

Bože, sad kad  mislim o tome, osećam se kao u živom pesku.

Ni ja tu devojku nisam voleo, a ponašao sam se kao da je volim.

Bacam se u film u kome igram glavnu ulogu a ne znam šta će biti na kraju jer nisam stigao da scenario pročitam do poslednje rečenice.

Gvozdena zavesa.

Putujemo vozom i majka sva uplašena kaže meni i sestri:

Budite mirni kao bubice. Ulazimo u Hatar zonu.

Valjda će sve biti u redu.

Leto je.

Baba je živa.

Ja više nikad nisam pišao u krevet.

Molim, kaže devojka sa kojom plešem.

Privlačim je još više.

Ona se solidariše.

Nemoj da me voliš, kažem joj tiho u uho.