Trideset
je godina kako ne lovim ribu. Još imam tu negde kompletan pribor za ribolov.
Nedavno sam čak proveravao najlon, vezice, olovo, kopče i udice. Činilo mi se
da je sve u redu. Pomislio sam da bih mogao opet da pecam, da se prepuštam tom
uglavnom nenaplativom zadovoljstvu čekanja, nadanja, radosti zbog trijumfa nad
nekim malim životima.
Ne
bih sad om tome da li hladnokrvne (ah) životinje nešto osećaju ili ne. Ne bih o
Darvinu i evoluciji, kao ni zašto nismo ostali ptice sa mogućnošću da sada
letimo, nego smo u evolutivnoj pohlepi došli dovde. Noge, koferi, put, kuda?
U
vremenskom intervalu između dana i noći osećam neobjašnjiv nemir.
Zašto
baš tada kada se lome svetovi dobra i svetovi tame?
Pošto,
naravno, ne znam odgovor pokušavam da spasem sebe kao potvrdu čistog života.
Ne
znam šta je čist život. U tome je problem. Možda samo deo problema. Ono „Love a
ulovljeni“ mi više nije, kao nekada, dovoljno.
Vreme kontrolisanog očajanja. Onog koje ne sme da se
javno obznanjuje. Onog koje je kao smrt u prisustvu službenih svedoka zakletih
da čuvaju tajnu do groba.
Jebem
ti žilu krvavu!
Uvući
ću se u ćebe. Dvostruko. Posle nekog vremena možda samo izvučem ruku. No, no,
nije to ona koja mirotoči u srećnim manastirima, ukoliko srećnih namastira još
ima. To je samo predostrožnost od utrnulosti, ovog mirovanja bez poslušnosti
ali i bez pobune.
Hoćeš
još da pišeš?
Čemu
i kome?
Roman?
Zar
se nisi naslagao primeraka tek izašlih iz štampe?
Uz
koga hoćeš da se privijaš?
Ženu
ili žene koje sanjaš.
Ali,
šta si sanjao.
Bilo
je svega.
Kada?
Cele
noći nisam oka sklopio. Pred zoru, oko šest, sanjao sam pokojnu tetku, koju sam
voleo skoro do smrti a onda prestao. Ne znam da li volim u sećanju?
Sa
mnom je tako.
Volim
a onda počinjem da se sećam malih lukavstava u našim odnosima. Njih uvek ima.
Oprostiti i zaboraviti?
Žene
kojima bi to trebalo da učinim me, na žalost ili sreću, i dalje nevidljivo
navode na željeno.
Oklevaju.
Imaju
vremena.
Drobljenje
vremena je lagodan način da se lišiš krivice prepuštanja.
Pristojno
odstojanje. Dozvola za ribolov van sveta. Riba svetog Petra sa Galilejskog
jezera. Jeo sam je jednom na obali, uz polupanu prašnjavu plažu u Tel Avivu.
Bile
je jednostavna riba na staklenom pladnju. Mirisala je na jod, dimljenu so i
nešto što ne mogu ni danas da odgonetnem. Možda, miris nečega što se mora
podneti kao posledica trajanja ili tako već nečeg.
Stari
novosadski Jevrejin je častio. Nije ga zanimala politika ni naša ni svetska.
Govorio mi je kroz veštačke zube da ga ne zanimaju države nego samo gradovi i
njihove konkubine.
Ženske,
dodao je, malo stidljivo. Novosadske ženske.
Pamtim jednu poštaricu još i danas u devedesetoj. Slao sam neke knjige u
Sarajevo, nekoj svojoj sefardskoj rodbini. Knjige su bile teške i trebalo je
platiti krupnu cenu za njih. Pošto su bile u pitanju knjige verskog sadržaja,
što je tada bilo nepopularno najblaže rečeno, ona ih je označavala kao tiskovinu,
da mi učini, potajno i odlazeći do velike vage u uglu pošte, njihala kukovima
kao prva i poslednja žena na svetu.
Da
li me razumete, mladiću?
Rekao
sam da razumem. Premda ga tada nisam sasvim razumeo. Razumeću ga tek sada.
Stižem
na glavnu gradsku poštu oko osamnaest časova. Parkirao sam automobil u crvenoj
zoni i za sat vremena će ga ukloniti pauk. Čekam u redu. Šaljem decu na
konkurs. Hoću reći svoje knjige. Teške su. U uglu vazdušastih koverata napisao
sam da se radi o tiskovini. Tako je, nadam se, jeftinije. Posle bezmalo sat
vremena stižem do plave blede poštarice koja me ni ne pogleda. Pošto je
prebrojala pisma reče, dižući pogled, da tiskovina mora da ima prorezan ugao na
pošiljci da bi se videlo da je reč o knjizi.
Da
li imate makaze, upitao sam je.
Da,
rekla je, ustala i otišla do malo udaljenog staklenog punkta, njišući kukovima
kao ona poštarica starog Jevrejina iz Tel Aviva.
Pružila
mi je makaze gledajući u vrhove svojim ljubičasto nalakiranih nokata.
Sekao
sam ugao po ugao pisama kao da sečem nešto što bi trebalo opet popuniti, ali
kako, nisam znao.
Ubedljivost
romana, one ženske u potaji, ograničen krug malih prijatelja, snaga
odustajanja… sve mi se to motalo po glavi dok sam docnije jurio ka svom starom
crvenom automobilu parkiranom ispred napuštene zgrade radija u centru grada,
znajući da mu je vreme iscurilo.
Нема коментара:
Постави коментар