MILAN TODOROV: PUKOVNIK, NARCISA I OSTALE STVARI

 

Nerado ulazim u kabine za probanje garderobe u prodavnicama. Obično odmerim sako, džemper ili pantalone naspram svog tela u samoj prodavnici i kupujem mačku u džaku.

Razlog za takvo moje ponašanje je jednostavan; ili nije?

Bojim se ogledala. Ne zbog svog, kakvog takvog odraza u staklu, nego zato što sam primetio da sam u različitim kabinama i ogledalima u njima i ja različit. A to je, priznaćete, nemoguće. Niko ne može da se toliko menja. U stvari, može. Narcisa je to mogla. Nazovimo je Narcisom u nedostatku pravih izvora informacije. Narcisa koju je zavoleo i uzalud, čini se, zavodio pukovnik Sanders…

Teško je to sada zamisliti dok ga posmatram u foajeu velikog trgovinskog mola. Jer, pukovnik Sanders, onako punačak, sa dobroćudnim brkovima i pantalonama na hozen tregere, je za mene dobar primer pokušaja da brzu prolaznost vremena učiniš manje brzom propuštajući je kroz pukotine svog postepenog umiranja kao što se voda pušta između tesnog vodeničkog kamenja da melje i melje.

Pukovnik Sanders o tome ne misli. Pretpostavimo da je i dalje živ, što nije tačno, kao što nije tačno da su sve mrtve stvari i svi mrtvi ljudi – umrli.

Pukovnik Sanders svakako ne razmišlja o kabinama za presvlačenje. One u njegovo vreme možda nisu ni postojale. Bilo je to divno vreme kada  je svako imao mogućnost da uspe. Ako iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, a pukovnik Sanders ne bi uspeo sa svojom čuvenom koficom brze piletine da nije bilo žene.   Ili, kako stvari stoje, dve žene. Ne nijedna od njih nije bila njegova majka. Ona je umrla, na žalost, na porođaju. U to vreme, početkom prošlog veka, to nije bio usamljen slučaj. Možda je zbog toga pukovnik Sanders imao potrebu da pored zakonite ima još jednu ljubav. Narcisu. Mi danas, na žalost, ne znamo kako se svršila ta njegova ljubav. Sve je, kako kažu dostupne informacije, zatočeno u posebnom sefu sa tajnim miksom začina i mirisa.

Da li samo za koficu?

Sumnjam.

Svaki muškarac u neko doba stekne svoju tajnu koju čuva duboko u nekom čeličnom sefu.

…

 

Vraćam se do kabine u kojoj neka mlada žena proba svetli poliesterski kaput tanak kao mantil. Zavesu drži otvorenom. Napadno se ogleda. Traži u tuđim očima potvrdu svoje lepote.

Najzad izlazi. Vraća mantil na ofinger. Nije zadovoljna, ali ćuti. Moderni pakao nema besa. Još jedna pametna, smešna, moderna žena, mislim. Uzgred, mantil joj je savršeno stajao. Izdužavao je njeno popunjeno telo. Ona odlazi hodajući visoko na krupnim štiklama, kao što odlaze stvari. Iza nje ostaje miris koji je teško odrediti. To je onaj savršeno nedefinisani miris iznutra ka spolja.

Narcisa.

Nema sumnje, pukovniče Sanders, da će ta još divljati u muškim odocnelim mislima jer, one pukovniče

ostavljaju svoja etarska tela u obliku tananih  posebnih mirisa u tragovima vremena, sećanja i zaborava.

Zašto to rade, pukovniče? Ili još tačnije pitanje: Kako im to uspeva?

Pobogu, koliko tela imaju?

Vi mene pitate, pukovniče Sanders?

Ne znam. Zmijski svlak je nekada bio poetska metafora poput magle. Da li je još?

 

…

 

 

Prilazi mi ljubazna mlada prodavačica.

Dobro veče. Kako vam mogu pomoći?

Ne znam. Ne znam, zaista, šalim se.

Ona odgovara profesionalno.

Hvala.

Da li je ovo dobro?

Imate oko za lepe stvari.

Misliš?

Ćuti. Slaže garderobu koju su mušterije ispipale i donekle razobličile.

Tamo je kabina. Bilo bi dobro da to probate.

Mogu da vratim, ako mi ne odgovara.

Naravno, u roku od mesec dana.

A šta ako u međuvremenu izbije rat? Ovde stalno izbijaju ratovi kao bubuljice. Navijam da mlada crnka ima neke lepe trenutke u rezervi, kao čokoladu za kraj.

Strah. Ipak.

Narcisa je izbeglica?

Ne bojte se. Vi se  bavite garderobom. Samo garderobom.

Pukovnik Sanders je drugo. Bivši vojnik. Na njegovoj zlatnoj žici sada živi lanac brze piletine  „u kofici“, koji me obasipa krupnom kišom slova dok izlazim iz prodavnice i penjem se naviše, ka lažnim zvezdama na plafonu.

Svakom je, mislim, potrebno da bude pukovnik a ne pokojnik.

Pukovnik mi se smeje: „Koliko god da se žene ponašaju iracionalno ili neproporcionalno ja ću ih uvek…“.

Voleti?

„Voleti“, ponovio je pukovnik zamišljeno.