MILAN TODOROV: SVRAB

 

 

 

Postoji način da se život pojednostavi, kao što se  sve može pojednostaviti. Kad čovek to jednom učini, onda je spreman da mirno i čiste savesti umre.

Na pitanje svetog Petra da li je grešio, ima lepo spremljen odgovor.

Bilo je i toga i nikad nisam grešio sam.

Grad je za mene oduvek osvajanje.

Došao sam u njega i pokušao da ga osvojim kao da je mlada žena.

Ni na jedno pitanje ti ne odgovara direktno. Kad mu/joj kažeš „Reci hoću“ on/ona to prećuti i postavlja ti nova pitanja na koja odgovor još ne znaš sasvim.

Iznad grada je ujednačeno plavetnilo neba, pokoja lepa stara fasada, oblaci lutalice… ništa ne opominje, za sada. Dok predveče hodam njegovim ulicama, koje sam davno ukrao od tromih starosedelaca i kradem ga sve vreme uporno kao urbani magarac, stalno gledam u nebo u, maltene,molitvenom stavu.

Ali zgrade su nemi oltari, terase hostela su prepržene, stanovi na dan su kutije sklopljenih žaluzina. Neko se voli.

Kako je to moguće u ovakvom ružnom novom zdanju? Ali, to je život. Tako se rađa život. Novi se rađa a stari umire.

Dobro je i jesti voće. Kajsije, starac Pajsije, ringlovi koji padaju sa  garaže preblizu podignute tako da kvari sliku mogućeg horizonta.

Dakle, još posmatram zgrade. Njihova visoka čela. Ne postoji poriv da skočim sa bilo koje od tih lepotica.

Bestelesnost me trenutno okupira ili kako bi to rekla, junakinja mog romana, Anel – fiksira.

Kažu da čovek koji u snovima propada u vodu ima loš predznak.

Ali nemoguće je predvideti vreme i smrt. Sve su to tlapnje.

Neki moj prijatelj iz televizije je uspeo da, obećavajući joj posao, osvoji gracioznu ženu, arhitektu, mlađu od njega petnaest godina. I šta je uradio?

Odvezao se novim Volvom sa njom izvan grada i pokušao da je obljubi na gradskom smetlištu.

Gde si me doveo?

Ali, dušo, sva su mesta ista.

Ipak, ceo kosmos se okreće kao baloni sapunice na trgu, komercijala za decu.

Ti baloni, kratkotrajni, baloni detinjstva nisu li tu samo da bismo jednog dana, kao odrasli, kao zreli, kao stari ili kao vrlo stari prihvatili ništavilo kao konačnu epizodu sebe?

Edvart Bauton, Austrijanac jevrejskog porekla koji je izmislio prvi veliki trgovinski centar na obodu grada posle svega je izjavio da je to njegova najveća životna greška.

Svesti sve pod jednu kapu. Uništiti sve ostalo.

Kad uđem u neki šoping mol ili tako nešto, ne znam da li sam u Parizu, Amsterdamu, Šangaju, Atini ili u Novom Sadu.

Odavno je rečeno da su sva mora slana, a moj pokojni prijatelj Petko je ustvrdio i da su sve žene kao mora.

Podudarnosti su donekle dozvoljene, ali poistovećivanje jedne žene sa morem žena rađa u njoj otpor.

Ponekad večeram s pogledom na fotografije mora.

Zaista, sva su mora ista.

Ali postoji neka skoro mistična stvar, možda misao, koja oblikuje prostor u ono što jeste.

More u more.

Lepu ženu u čežnju.

Možemo da pričamo priče koje su sada poruke od nekoliko reči koje se automatski brišu u sistemu „prozora za nestajanje“ na društvenim mrežama, ali moramo se negde usidriti, iz kofera izvaditi svoju čistu, ispeglanu posteljinu, otresti prašinu sa cipela koja nije samo prašina nego sva rastojanja koja nas dele i leći.

U nepoznatom gradu, na obali nepoznatog mora koje huči u našem polusnu kao odron posle pljuska.

---

Divna, elegantna gospa, koleginica iz radija poklonila mi je svojevremeno, davno, crteže gradskih ulica i trgova koje je načinio njen netom preminuli suprug.

Pogledao sam ih i sklopio fasciklu.

Otvorio sam tu fasciklu nedavno. Grad je bio živ.

---

Ne znam. Ponekad mislim da je sve ovo sa tobom i sa mnom i sa svim ostalima otišlo predaleko.

Ne verujem da to može zarasti samo od sebe. Krasta koja se stalno češe nikad ne zaraste. Bio sam, začudo, mirno i neposlušno dete. Jedne rane godine isekao sam se po mišicama plivajući kroz drezgu u nekim dunavskim rukavcima. Moj razredni, divan čovek Pekarić, nastavnik fiskulture mi je rekao da ni po koju cenu ne kidam kraste koje su se počele hvatati na liniji rasekotina.

Ali, mene je svrbelo.

Kao što me sada svrbi sve.

Da li je vredelo uopšte biti mlad?