Uvek sam imao taj problem da želim nešto a da ne znam detalje. Možda se to dešavalo jer me vidljive strane nisu previše zanimale. Danas, gotovo nimalo.
Na
primer, sredovečni par, prilično nemarno odeven, hoda gradom držeći se za ruke.
Šta je iza? U redu, ljubav do groba. Ali, šta je iza te monogamske frazetine
preuzete iz površno tumačenog Novog zaveta?
Kako
se pojednostavljuju kanoni starih vrednosti. Ako brat umre, drugi brat je dužan
da oženi njegovu udovicu… i te stvari.
Stvari
koje počinju sa mono, poput monogamije, monotonosti, monoteizma, mono mone su
uglavnom ono što norma želi umesto mene. A norma želi da me pokori. Kao da tu
ima još štofa, odnosno mesa i kostiju za drobljenje u ime morfijuma opšteg
morala.
Razume
se da je za svaki zaključak, pa i moj priznajem problematično nespretan,
potrebno poznavati okolnosti.
Drže
se za ruku, jer žele decu.
Stanuju
u predgrađu, sudeći po načinu hoda, krecavim jaknama, naviksanim starim kožama
na obući … a tamo mrak duže traje i sa njim ne znaju više šta da rade jer su
sve probali, poze, držanje ženskih nogu visoko posle bračnog oficijelnog odnosa
radi lakšeg začeća. Klizavi put života se, izgleda, nije slio tamo gde je
trebalo. I sad to držanje za ruke…
Ako
zastanem i ja sam gotov. Osećam da me sve gura u mračna vremena iza mene.
Srednji
vek. Zabrađene maramama još mlade žene koje lagano prelaze put na semaforu kod
crkvice u Molinarijevom parku. Njihovi nemarnog hoda muževi. I deca, između.
Umesto
svega toga svako veče idem na molitvu zvanu hranjenje odbačenih pasa i mačaka. Osećam
da to nije samo, danas tako popularan čin brige za nemoćne, koliko razmišljanje
o sopstvenoj nemoći izbora i kratkoj prirodi ljudskog života koji prolazi
hrskavičasto. Elastična je na početku, dok malo znamo a krta pri kraju, pri
svođenju materijalnog knjigovodstva svog životnog kruga.
Kad
padne veče, dakle, odlazim po mračnom, jako izlokanom putu do pustog ribarskog doma
na rečnoj obali. Leti tu vrvi od ljudi. Sada, u sred zime, nema maltene nikoga,
osim pijanog čuvara smrznutih kontura čamaca.
Otvaram
vrata svog ugrejanog kombija. Šarena mačka već uskače u kabinu. Vabim je
napolje. Tu je sada čopor napuštenih životinja. Moram da im bacam koske i
ostatke ručka na više strana da bi svako mogao da uhvati komad za sebe. Bez
tuče, bez premoći jačeg kako to biva u životu.
Jer
svako je mono.
Dok
ih posmatram osećam kako su sve moje želje, nade i snovi ranjivi. Kao da više
ništa nije u mojoj kontroli.
Zbog
toga pokušavam da prepoznam granice. Telo, realno, materijalno i duh.
I
pritom osećam strah.
Da
li će biologija uraditi nešto za mene?
Sumnjam.
Milioni
godina… i ništa se nije izmenilo.
Iznenada
u šumi ispred mene i mačaka i pasa se pojavljuje neki mali, zdepasti čovek
urlajući nešto i preteći pesnicom. Krenem prema njemu a on se odjednom pretvori
u devojku u belom, sa jasnim belim grudnjakom ispod te venčane haljine ali lica
prekrivenog čipkastim zastorom. Idem i dalje prema njemu, ne plašim se, ali
devojka se povlači magličasto u dubinu tamne šume. Čas se pojavi, čas nestane. Vraćam
se ka kolima. Na poluosvetljenoj terasi nekoliko prilika.
Da
li si za jedno kratko piće, drugar?
Dobro
bi mi došlo, kažem, video sam anđela.
Onaj
zdepasti tip se na to samo kašljucavo nasmejao.
Нема коментара:
Постави коментар