MILAN TODOROV: DIVLJI ROGAČ

 

 

Divlji rogač raste u pravim malim šumama oko vojne bolnice. Njegova mrka suva  opna uz ivicu koja se mora seći noktom da bi se isisao škrti žuti pekmez pun vitamina je odbojna.

Uzimam sa bodljikavih grana dva tri i dajem ih ženi da ih stavi u tašnu. Ona neće. Prašnjavi su i, naoko, u njime nema ničega.

Uzimam ih u ruke. Hladno je i imam zanoktice koje uzalud uporno sečem grickalicom za nokte.

Mislim o njima. Nekad, kad nije bilo tih zamamnih Broken čokolada sa stotinama ukusa, rogač je bio slava. Pokupili smo sve iz kanala oko bodljikave vojne ograde. Stražar je uvek bio okrenut na drugu stranu.

Možda je video sve što će nas docnije zadesiti poput ratova, seoba, sahrana, deoba, gubitaka prijateljstva?

A možda je, kao moja žena, bio ravnodušan prema škrtom daru slatkosti u severnoj zimi.

Ipak sam uspeo da je nagovorim. Dva najlepša primerka rogača verovatno se još kriju u njenoj velikoj ramenskoj torbi.

Teško je sad to da objasnim. To, kako sam jeo rogače kad sam imao devet godina i bio stalno bolestan od gušobolje. Vratio bih se iz školskog dispanzera i išunjao s iz kuće u obližnje šančeve stare trđave gde bih birao najdeblje rumene čaure sa zlatnim, malo kiselkastim tonovima, divljeg rogača.

Jeo sam, i tada naravno, kupljeni rogač u ranji na ćošku koju smo, ko zna zašto, zvali Ranapoz (Rano i kasno), ali nije to bio taj ukus, oštri ukus na sve ili ništa!

Prva devojka koju sam vodio u berbu divljih rogača je bila ćerka čuvenog hirurga, koji će mi koju godinu docnije besuspešno operisati oca od raka jednjaka.

Pamtim ga po ćutanju, u prolazu.

Posle sam ga viđao, kao već isluženog lekara, na čardi Šaran, kako se karta sa lokalnim pijancima. Čuo sam da jen uvek namerno gubio.

Ja sam izgubio oca i smatrao sam da je to njegovo namerno gubljenje fer nadoknada za tolike koje nije uspeo da spase smrti.

Njegova ćerka je, naravno, bila van svih tih priča. Ličila mi je na nekog kome stalno kucaju na prozorska okna spolja a ona ne otvara ili kad otvori u sobu joj uđe samo ledeni dašak zimskog vazduha.

Možda je zbog toga bila veoma proračunata, a bili smo u nežnom dobu.

Zime su bile ljute. To je pogodovalo zrenju pekmeza u divljem rogaču. Svidelo mi se kod nje to što je bila osetljiva na neizvestan zov hladnoće.

Da li je to gen? Hirurg pod čijem nožem umiru dobri susedi a on nemoćan odlazi na kartanje tamo gde ga svi poštuju i hvale se kako su ga nadigrali.

Nikad među nama nije bilo ničega.

Potpuno iracionalno sam pomišljao da će me njen otac poslati u smrt kao što je poslao i mog oca.

Tako sam postao pas bez uzice.

Njegova ćerka je bila suvišak njegove nežnosti.

Stisnuo sam je uz kapiju, u nekom mraku dobre Marije kurve Terezije, i bez prave želje uhvatio za dupe.

Ona se zaledila. Ukočila se i stisnula. Povukao sam ruku u poslednjem momentu. Izvadio sam iz džepa, po meni,  najdeblji i, prema tome, najslađi rogač i pružio joj ga.

Držala ga je na dlanu i dugo gledala.

Sećam se da je duvao neki gadan vetar.

Iznutra, u rogaču, živelo je nešto što će nam od tada pa, valjda, zauvek, značiti nedostajanje.