Meso uz kost je, kao što se zna, najukusnije. Zato uvek kupujem krmenadlu ili pile ili kotlet, kad mogu. A posle, te gozbe sada postaju simbol trošenja šteđenog života – šta posle?
To
je poput pitanja šta posle ljubavi, tačnije lake, brze, ipak neotrežnjujuće
ljubavi noćne, tih polucija bez semenja, ali one ljubavi koja je ostala za kraj
da se čovek, sam, i žena napuštena malo zaslade pre…Pre? Ne znam pre čega. Stvari
se suviše brzo odvijaju. Refleksi su usporeniji.
Ali,
vratimo se na ostatke posle jela.
Neko
vreme smo ih bacali preko ograde susedovom psu. Naravno, uz njihovu dozvolu.
Njihov usvojeni mešanac se tome radovao i mahanjem repa potvrdio novo prijateljstvo.
Štaviše, kad bi neko nepoznat zastao ispred naših vrata on je oštrim tonom
najavljivao moguću opasnost. Međutim, komšija mu je napravio lepu volijeru,
ogradio je od dvorišta koje je uređivao po svom novom nahođenju, uglavnom
pedantno nemačkom, tačnije bečkom (gde je proveo ceo radni vek) i pomislili smo
da je neumesno da bacamo koske preko ograde kao do tada.
Mislim
da njihova ideja nije bila da odvoje psa od nas. Jednostavno, tako se to
namestilo.
Ali,
shvatili smo odavno, nije stvar u tome da živimo kako znamo, nego upravo
suprotno: pokušajno da živimo onako kako drugi pokušavaju da žive i prežive.
Gospode,
koliko je tu mogućnosti odricanja od rođene kosti!
Da,
živimo zdravo, ali koliko je u tome sebičluka?
Da,
svi koji tvrde da žive za druge, lažu. Počevši od političara, muzičara,
ljubitelja prvih fruškogorskih ljubičica.
I
onda, čak i posle tog odlaska na planinu, u dugu lekovitu i obesmišljenu šetnju
samom šetnjom, utvrdite da na grubo klesanom hrastovom stolu na kome ste sa
svojom ženom, sami kao mekani kurjaci starog doba, pojeli meso sa na brzinu
upriličenog roštilja – ne znate šta sa kostima.
Živeli
smo zdravo, kažete sebi, ali sad ne znate šta da radite sa zdravim uspomenama.
Tako su neupotrebljive pred dolazećim vremenom!
Sve
duži spisak vitamina i osećanje da, kako se kutije prazne, vas je sve manje.
Još
se uzdate u žilavost nasleđenu od dalekih, daleki predaka.
Naravno
da ne znate ko su oni bili. Kad bismo išli do neandertalaca tek bismo se pogubili.
Kosti
je ipak najbolje ćušnuti u plastičnu vrećicu i držati u frižideru.
Doći
će dan kada ćete shvatiti da je najbolje da ih odnesete nekom ko ih ne očekuje.
Ali,
verovatno se nada.
Jednom
sam imao devojku koja je tvrdila da ništa ne očekuje od eventualne ljubavi, ali
da se uvek nada.
Čemu, pitao sam je.
To
je velika tema, rekla je.
Bila
je inteligentna. Nikad je nisam povalio.
Ali,
to nije velika tema.
Velika
tema je hrana za divljeg crnog mačora na reci, uz poludivlju čardu. Kosti za
nekog koga smo celo prošlo leto pokušali da pridobijemo.
Mrak
je već pao kao stari luster. U mraku su sumnje veće, Mislio sam da se mačor
neće pojaviti, međutim stigao je sa prvim pozivom a možda i na šuštanje vrećice
sa kostima.
Prosuli
smo kosti na asfalt, jer su drvo prognali dalje od prilaza čardi.
Dotrčalo
je nekoliko mačaka.
Nisu
imale poreklo u našem sećanju, osim crnog mačora sa zelenim očima.
Mac,
mac…
Prišao je, omirisao kosti i ostavio nas u nedoumici.
Da
idemo?
Нема коментара:
Постави коментар