Volim
da sastavljam delove priča čiji mi završeci nisu poznati. To su, obično, tuđe
priče. Ne očekujem da ću na njihovom kraju naći nešto što je apsolutno moderno,
ali to je kao kasna večera. Galimatijas neočekivanosti koji mi se sve više,
nekako potmulo, možda i opasno, dopada.
Nedavno,
nema tome mnogo vremena, vikendom, tačnije petkom i subotom, obično posle dva
časa iza ponoći budio bi me nepoznati pozivalac mobilnog, maksimalno stišanog,
ali ipak čujnog, zvuka telefona.
Prvi
put sam mislio da je greška pijanog nepoznatog lika i nisam se osvrtao. Okrenuo
sam drugu, hladniju stranu jastuka i pokušao da zaspim.
Sledeće
noći se to ponovilo. Gotovo u isto vreme. Broj pozivaoca mi je bio nepoznat i
isključio sam telefon. Ipak, nisam mogao da zaspim posle još dva ili tri sata.
Ko
me zove u to doba?
Verovao
sam u inertni algoritam. Čovek pogrešio jednom i posle to čini još nekoliko
puta po prostom zakonu inercije. Nema tu ničeg lošeg. Problem sa ovom vrstom
nerazjašnjive komunikacije, kao možda i sa svakom komunukacijom u doba
društvenih mreža je što ne postoji fizički dodir.
Uvek
sam maštao o tome da televizijska slika ima mogućnost dodira, da gledalac može
da uspostavi ličan, konkretan odnos sa onim koga gleda. Da veruje da u malom
ekranu borave živi ljudi koje može da dotakne prstom. Razume se da bi to za
mnoge bilo neugodno, ali ljudi smo. Bože, kako mi se sve više sviđa ta čarobno
upotrebljiva fraza: Ljudi smo.
Mlada
žena je ostala udovica sa troje dece. Ostala je da živi u tastovoj kući. Posle
izvesnog vremena dogovorila se sa tastom da povremeno spavaju zajedno, ne bi li
zadovoljili svoje nagonske potrebe. I spavali su, spajali se, stezali,
stenjali, vrpoljili, znojili, uživali, kajali se… Ko će ga znati?
Ujutro
se, uz kafu, kako svedoči snaja, rađala griža savesti. I trajalo je to, sa
prekidima, neko vreme dok svekar nije pronašao spasonosni izgovor: Ljudi smo,
sve je moguće.
Snaga
fizičkog dodira je, začudo, ponekad jača od emocija.
Opet
o telesnosti?
Ne, ne bih.
Hoću
sa spavam kao odrana koža leoparda. Raširen i bez brige o svom dosadašnjem
životu.
Ali,
sledećeg vikenda telefon je, premda utišanan, opet zujao pored mog usnulog,
pomalo oznojenog ramena.
Uključio
sam zeleno dugmence sa slikom slušalice i izderao se u telefon:
Jebem
ti majku!
Pozivalac
je ustuknuo. Bio sam miran do sledećeg jutra. Možda i sledećeg vikenda.
Međutim, bio je to uzaludan gest.
Ako
ljubav, kako tvrde stručnjaci za te pomalo okultne stvari, primamo na pet
različitih načina: reči potvrde, pokloni, uslužnost, zajedničko vreme i fizički
dodir – onda sam uvek za ovo poslednje.
Oduvek
sam bio taktilan tip.
Posečem
prst i pre nego što stavim flaster moram da isisam krv iz rane, da je osetim.
Sledećeg
vikenda…naravno telefonski poziv u gluvo doba.
U
to vreme još nisam znao za mogućnost blokiranja pozivaoca, što sada, na žalost,
često koristim.
Da
li da se javim?
Svet
je ogroman. Kako da baš mene neko nađe, pa još u nevreme?
Najzad,
šta je sledeće?
Ipak,
odlučio sam da se javim.
Da?
Da
li je Sanela tu?
Sanela?
Moja
unuka.
(Shvatio
sam.)
Tu
je.
Kod
tebe?
Baš
kod mene. Kod koga bi bila u ovo doba?
(Tišina)
Šta
traži kod tebe?
To,
gospođo, morate da pitate nju.
(Opet
muk)
Daj
mi je na telefon.
(Prešli
smo na ti)
Ne
mogu.
A
zašto?
U
kupatilu je.
Šta
radi u kupatilu?
Ono
što se radi u kupatilu. Tušira se.
(Muk.
Da li je baba razumela šalu? Ne znam. Da li je umrla? Ni to ne znam. Posle toga
me više nije zvala. Možda je Sanela objasnila svoje noćne potrage za krevetom. Ili, ipak, svoje uloge u svetu?Možda je
uverila staramajku da ja ne postojim u njenom životu i da je sve slučaj
nespretnih okolnosti i pogrešne upotrebe lako dostupnih kontakata bez dodira,
Možda.
Kako
bih to mogao da otkrijem?
Jednostavno.
Nazvao sam babin broj. U isto vreme u koje je ona mene pozivala. Možda malo
docnije. Oko tri posle pola noći. Znam samo da nisam ustajao iz kreveta.
Telefon
je dugo zvonio.
Najzad
se začuo poznati glas:
Molim?
Tražim Sanelu.
(Tišina ili vežba u stvaranju napetosti. Najzad stari glas:)
Pogrešno.
I dalje ležeći, pri svetlosti mobilnog, zapisao sam malu pesmu:
Siromaške devojke
U kineskim jaknama
Šetaju same pored reke...
Нема коментара:
Постави коментар