MILAN TODOROV: POKRETNO STEPENIŠTE

 

Njegove noge volele su da šetaju  po holovima velikih trgovačkih centra u kojima je osećao kako ga huk sveta željnog lepih stvari, skriveni a ipak jasni pogledi lepuškastih žena u prolazu, kao i glasna, ali dobro odabrana muzika, udaljava od neobjašnjivog straha koji ga jede sve više u poslednje vreme.

Možda je to zbog toga što više ne razmišlja o budućoj sreći, kao što o tome, svakako, razmišljaju,  žene napadno odevene, jake telom, koje ne skrivaju da će večno trajati i koje kupuju krpe u kojima će biti utkane sve  želje i htenja, za sada njihova.

Na pokretnim stepenicama, negde na nekom nivou čija imena i brojeve nije mogao da upamti, zapazio je jednu takvu. Bila je mlada i bacala je poglede unaokolo kao da čeka da je neko pogledom analizira pa da se pravi da to ne vidi, ali ne više od toga.

Bila je, dakle, ona koja se ogleda u tuđim očima, takvih sam se nagledao, pomisli, ali je ipak ukrstio svoj pogled sa njenim. Jebena muško ženska psihologija.

Po njegovoj skromnoj proceni, to je tipičan model mlade lepote, mršavog dugog tela i fotogeničnosti, plus ravna platinasto plava, naravno farbana, kosa, oči ni crne ni svetle, lice usko, nos dug, vrat…

Hm, vrat se gubio u pregibima bora.

Ipak, pomisli, nije sasvim mlada. A majka, za nju mu je bilo jasno da je začetnik kruga koji se ponavlja.

Na usponu pokretnog stepeništa majka ga, intuitivno ili vrag bi ga znao zašto, pogleda znatiželjno.

Devojke, hteo je da im dovikne, devojke odlučite se koja će da bude krhka.
U poslednje vreme mu se sviđala reč „krhka“.

Razumevao je devojku. Njoj je porebno vreme da se izbrusi u susretima sa očima muškaraca, ovakvim i onakvim, pohotnim i poslušnim, drskim bez očekivanja i plahim sa opasnim namerama na kraju.

Ali, majka… Žrtva nestajanja ljubavi. Uvek pripravna da učini da njene godine izgledaju kao nove, ne stare.

I onda je tu: još jedan muškarac ostavljen iza sebe?

Možda je sve shvatala kao dobro poznatu igru.

Trznula je očima pa ih vratila u okvire ravnodušnog.

Vidi, koliko je tašni na rasprodaji, rekla je mlađa.

Majka nije odgovorila. Ostavila je, možda, da joj se sve još malo krčka u podsvesti.

Muškarci koji su bili nežni pa grubi.

Muškarci koji su odlazili.

Muškarci kojima nikada nije dala dozvolu da joj priđu i, štaviše, uđu u zabranjeni areal koji  po nekom, nikad racionalno objašnjenom aršinu, obuhvata  tačno 75 santimetara vazduha oko glave.

Nije imao utisak da razmišlja o sebi, nego o njemu.

O čemu je to moglo da govori?

O usamljenosti koja se ne priznaje?

Ili o izneverenosti u odnosu sa drugima?

Više se nisu okretale. Ni majka ni ćerka.

Primetio je samo da se međusobno gledaju iskosa. 

Otkud odjednom takav pogled? Teško je znati.