Svaka
priča mora da ima junaka ili junakinju i oni moraju da nešto rade, da stvaraju
događaje, pokreću ih i u njima učestvuju.
Međutim,
ja se već danima mučim sa junakom koji ništa ne preduzima.
Opazio
sam ga sasvim slučajno. Imam običaj da sa ženom svako veče pre spavanja šetam
gradom, tako oko sat, sat i po vremena. I to samo ukoliko ne pada kiša ili ledeni
sneg. Meki, topli idilično je dobrodošao. Međutim, da ne bismo prekidali tu
korisnu stvar koja je polako već prelazila u rutinu, za vreme loših dana šetali
smo velikim holovina tržnih centara. U njima postoje spratovi, poluspratovi,
nivoi, garaže, podgaraže, sijaset čuda u kojima se teško snaći, u početku.
Posle se čovek nekako poduči. Na nekim spratovima, obično u tamnijim
zavijucima koje sam zvao potpazušja pokretnih stepenica našla bi se pokoja
tapacirana stolica ili fotelja za mali predah. Retko smo ih koristili. Trebalo
je što više i brže koračati. Međutim, na jednoj takvoj sedeo je mršav, bradat
muškarac sa crnom pedericom oko vrata, uredno obučen iako zarastao u kosu i
bradu. Sedeo je na istom mestu svako veče. Nema sumnje da je i on uočio moj,
priznajem, pomalo znatiželjan pogled. Međutim, kad bi nam se oči srele, onako
brzotrzajno, oboje smo sklanjali pogled. Ja da nepoznati ne bi pomislio da sam
indiskretan a on se, iz meni nedokučivih razloga, ponašao kao krivac. Uvlačio
bi glavu dublje u sivu ili plavičastu jaknu, brisao naočare nekom maramicom
sumnjive boje i sklapao oči kao da spava.
Od
čega i koga se krije? Nemilosrdne kamere, kojih je tušta i tma na svakom
koraku, svakako da su ga skenirale. Ali, nije bilo razloga za intervenciju obezbeđenja. Čovek je samo sedeo.
Bio je vrlo pristojan. Ponekad bi iz tašne izvukao mali smotuljak sa hranom i to grickao satima.
Nije obraćao pažnju na prolaznike niti na veoma napadno raz-odevene prolaznice. On je u
životu, jednostavno, samo zauzimao prostor.
Nikad
do sada nisam o tome razmišljao. Spalili smo zemlju i sada je svakom od nas
ostao samo mali prostor, onaj koji zauzima naše, takođe sve manje, telo. Telo,
pomislih grešno, jedina naša domovina!
Ipak,
više sam razmišljao o otvorenom umu, kako se to danas, moderno, kaže. Mozak za
novo i neispitano. Nism želeo da se uklopim ni u čiji život. Naročito, ne da
budem deo nekih zamazanih slika iz prošlosti.
Jedno
veče, bio sam slučajno sam, bez žene, lik iz stajaće fotelje ustade, prilično
hitro za njegov izgled i reče mi:
„Kolega,
da li bismo mogli da popijemo tu nešto u blizini?“
Pogledao
sam ga pažljivije. Bio mi je odnekud poznat.
Umesto
odgovora upitah ga da li se i odakle znamo.
Ja
znam vas, reče, a vi mene ne. Ali, zar je to važno?
Izgovorih
se nekom hitnom večernjom kupovinom u obližnjoj apoteci Benu.
Imao
sam utisak da ga to, ni na koji način nije dotaklo. Nastavio je da dudi
poluležeći u atrijumu trgovinskog centra.
To
veče kupio sam, na trećem uzastopnom sniženju, džemper sivi XL, onaj koji malo landara na prolećnom vetru i
mislio kako će mi bar za trenutak, u rano proleće, dok mekan topli vetar duva, dati
kap tako potrebne radosti.
Nekoliko
dana posle toga nisam se dobro osećao. Bolela ma je svaka kost, kako to naš
narod kaže. Ležao sam u svom krevetu i pokušavajući da zaspim mislio kako je
njegov položaj u stvari divan. Nište ne čekati, ništa ne uzimati, biti u toplom,
sigurnom svetu ljubitelja daljine kroz zatvorene oči.
Kad
sam ponovo otišao u tržni centar on je već bio na svojoj fotelji.
Uživate,
rekoh, osećajući malu dozu kajanja zbog odbijanja njegovog poziva na piće.
"Ha",
reče, "kao što se već može u tuđem krevetu".
Нема коментара:
Постави коментар