MILAN TODOROV: MUŠKI SAT

 

 

 

Penzionisani profesor srednjevekovne srpske književnosti Aleksandar Aca Grubić zvani, iz obesne milošte, Gruban neočekivano za sebe samog i odjednom poželeo je na ruci moderan muški sat.

Kako je do toga došlo, ne zna. Sve vreme koje je proveo izučavajući mrtve spise odavno umrlih pisaca pitao se da li je bar neko među njima uspeo da pobedi vreme i pretraje.

Odgovor je, na žalost, uvek bio odrečan.

Trajale su hronike, pesme, nekakvi zapisi koji su bili mešavina verskog i paganskog, ali i ta dela su se držala samo zahvaljujući krutim visokoškolskim programima.

Ništa, ništa ne ostaje.
Ništa, ništa ne traje.

Pa, šta je onda časovnnik? Čemu taj mehanički, bezosećajni merač protoka naših života?

Kad je jednom prilikom nekoj mladoj švrćkastoj studentkinji na ispitu postavio to pitanje, ona je samo ispružila vrh jezika, oblizala debele napumpane usne i rekla mazno:
Profesore, odgovor na vaše pitanje je zapisan u zvezdama.

Svakodnevno je išao u šetnju. Leti pored reke ili glavnim gradskim šetalištem a zimi, pogotovo kad sipi ledena kišica odlazio bi u pokrivene i dobro utopljene šoping molove.

Na ulazu u jedan od njih dočekivao ga je reklamni pano na kome je prekrštenih dugih nogu u crnim čarapama sedela osmehnuta brineta i poručivala mu: Poželi više.

Pitao se zašto mu je baš taj, pored tolikih drugih slogana, ostao kao buba u uhu i grickao mu meku kožicu Eustahijeve trube.

Možda zato što nije bio zadovoljan životom. Ne svojim, to se moglo nekako još smekšati, ta svoji smo, budimo obzirni prema sebi kad niko drugi neće i te nebuloze.

Činilo mu se da je sve nedovoljno. Nedostatak kontrole?

U liniji razumevanja reklamnog slogana to je bila vrlo dobro odmerena strelica koja je sada putovala ka njegovom srcu.

Imao je u životu stalno neke preče stvari i sad je došao do saznanja da mora ostatak života proživeti kao neko potpuno svestan svog i vremena uopšte.

Kupiću lep ručni sat, bilo je prvo što mu je palo na pamet.

Naravno, mislio je, neću kupiti neku jeftinu plastičnu budžu za zglavak, nego elegantan tanak srebrnast i dovoljno velik sa znakom neke poznate marke, poput Citizena ili Bulove ili Kasija, što da ne?

Ušao je u Bulovu. Nigde nikakvog zvuka. Smetalo mu je što satovi više ne otkucavaju. Ali, znao je – vreme je sito. Sve propada kroz njega.

Da li imate neki lep ručni časovnik na navijanje?

Crna vitka prodavačica, začudo srednjih a ne mladalačkih godina, pogledala ga je krupnim, inteligentnim očima.

Gospodine, to niko više ne proizvodi.

Nasmešila se saučesnički.

U poslednje vreme je voleo te ženske saučesničke reči ili poglede. Ne, nije bila mnogo starija od najstarijih mladih prodavačica. Delovala je iskusno, što mu se sviđalo, ali nje nosila na sebi onu užasnu patinu potrošenosti koje se užasavao u svom i tuđim životima.

Ah taj današnji srednji vek, znao je da se našali na svoj i tuđ račun!

Pokazala mu je nekoliko satova u staklenim pregradama.

Da li mogu da ih probam?

Razume se.

Otključala je staklenu komodu ključićem koji joj je visio između razreza grudi.

Kad se sagnula primetio je da su pomalo opuštene.

Vreme čini svoje, pomislio je.

Sat koji mu je izvadila i raskopčala metalnu narukvicu je bio odista lep, ali prevelik za njegovu ruku.

Odjednom je osetio nekakvu slabost. Nije mu se vrtelo u glavi, ali nije se dobro držao na nogama.

Gospodine, da li vam je dobro?

Nisam smeo to sebi da dozvolim. Nisam smeo, ponavljao je u sebi.

Šta niste smeli, pitala ga je prodavačica koja je sada neverovatno ličila na onu žensku sa reklamnog panoa.

Nisam smeo.

Ispred prodavnice se nalazila mala hodnička tezga sa pravom, prirodnom limunadom.

Popio je na iskap.

Da li vam je sada bolje, pitala ga je.

Nisam smeo da poželim više, promucao je.

Ne razumem vas, rekla je žena iz Bulove, ali neka vam bude.

Sutradan, evo ga ponovo. Ovaj put u skromnoj časovničarskoj radnji.

Da li imate neki lep muški sat za moju ruku. Nešto ne preterano. Znate, ne želim više nego što mogu da sebi priuštim.

Mladić za tezgom je bio srećan što je neko uopšte ušao u radnju.

Pokazao mu je, u raznim, zaključanim staklenim pregradama, krupne časovnike sa metalnim i kožnim kopčama.

Svi su radili. Ali nečujno.

Da li imate neki mehanički.

I on se nasmejao.

To, gospodine, košta koliko vaše tri penzije.

Profesor Gruban se malo lecnuo.

Otkud vam saznanje koliku ja imam penziju?

Mladić se trgao.

Izvinite. To je bila samo moja loša, nesmotrena šala.

Posle malog nećkanja odlučio se za jedan sa velikim tamnim kadranom.

Isprobao ga je.
Čelični kaiš je bio prevelik.

Skratiću ga, rekao je mladić.

I dodao: to je pravi muški sat.

Kako to mislite, pitao je profesor.

Na kružni način, rekao je mladić nekako bezazleno.

Na kružni način, ponovio je profesor Gruban i nanovo osetio kako mu se svet, a naročito stari svet, svet Srednjeg veka vrti u glavi.

Ne, nije to bilo vreme i njegov kružni tok na kadranima miliona časovnika širom sveta, nego prosta i nesavladiva sila gravitacije.

Dajte vode, povikao je mladić nekome u hodniku.

Čovek mi je pao.