MILAN TODOROV: DUHOVI VETRA

 

I danas duva neobično snažan i neugodan vetar. Prosto galopira sve brže.

Otišao sam do Dunava, ali na čardi nije bilo nikoga, a vetar je poviojao stabla jasenova kao da su trske. Vratio sam se, nevoljno, u grad. I tamo je bilo jdnako razorno. Čerupanje perunika tek izniklih kraj mosta i nesnosni smrad kanalizacije u priobalju.

Zbog toga sam pribežište našao u tržnom centru čiji su molovi uglavnom ispod zemlje, jer ne volim vetar makar pauci nebo premrežili. Zlo koje nosi u sebi je ćudljivo i veličanstveno u isti mah.

Trauma je vezana za moje detinjstvo u severnom Banatu. Tamo su s proleća pa čak i leti duvali olujni vetrovi za koje tada nismo imali druge izraze poput tornada, orkana ili pijavice.

Ali, sećam se godine kad je vetar duvao toliko jako da je rušio dvorišne zidove, stabla dudova i crepove sa kuća.

U kući smo bili samo majka, sestra i ja. Vetar je počeo da duva i stalno je pojačavao svoju rušilačku snagu pokazujući nam kako je svet naših stvari prevaran i kako ga je lako srušiti.

Imali smo, kako to već biva u seoskim banatskim kućama, dugačak zastakljeni ganak iz koga se ukazilo u kujnu, našu dnevnu i ujedno spavaću sobu i gostinsku sobu u koju niko nikad nije ulazio i koja me je zbog toga plašila, naročito me je plašila neka ruska bakelitna rumena lutka koja je bila čuvarica naših starih jastuka, dunja, perina i, može biti, časova snova.

Imao sam sedam godina i taj hodnik mi je predstavljao oblik sigurnosti pomešane sa radošću božićne idile kada se u njega unosila slama a mi, deca, puzali po njoj tražeći poklone u vidu saluncukera ili ponekad keramičkog konjića prošvercovanog iz obližnjeMađarske.

Hodnik je bio postavljen uzdužno i paralelno sa ulicom a vetar se zaletao bočno sa zapada i pretio da nam izbije veliki prozor na njemu i poruši dasku na kojoj se nalazio radio koji je koliko juče saopštio tužnu vest da nam je umro drug Moša Pijade.

Majka i sestra su stoga prionule da po svaku cenu, snagom svojim slabašnih ženskih mišica, zadrže tak veliki dvokrilni prozor u ramu, ali vetar je, mic po mic, gurao svoje.
Naš otac nije bio kod kuće. Tada je, po odluci lokalne vlasti, a pošto po povratku iz nemačkog logora, kao obrazovan čovek koji nije želeo da pristupi komunističkoj partiji, bio premešten da službuje u dalekoj banatskoj Crnoj bari.

Bili smo, dakle, sami sa vetrom protiv nas.

Ne znam kako mi je palo na pamet da istrčim na ulicu, odem do prvog komšije po pomoć. Ali, do njegove kuće nisam ni stigao. Tornado je čupao dudove stare nekoliko decenija i vitlao ih ulicom a mene je podigao i poneo kao pero ili pticu kroz vazduh u kome se ništa nije videlo od prašine i mračnih oblaka.

I sada tako letim.
I dok letim nebom Banata kao crnom ponjavom imam opipljiv osećaj kako bi bilo dobro da svet više ne čeka konačni košmar nego da se, poučen ovim kataklizmičnim znacima, povuče u zečje rupe.

I sada sam rastresen kao perjani jastuk osećao da će nas nešto, za sada nevidljivo, pokidati na parčiće ukoliko ne odemo pod zemlju.

To moje stanovište se kosilo sa mojim snovima o sunčanom vrtu, o domu, o vremenu besmrtnosti dok si u kući koja te voli.

Ali, otišao sam iz Banata, jer sve teče kao reka.

Živim u drugom gradu, na brdu. Vetrovi su sve jači. Pišem za neki časopis priču o životu pod zemljom.

Prenosim je u celosti:

Treća otvori blindirana vrata i iz blještećeg neona hodnika zakorači u sofisticiranu higijensku prostoriju. Led diode na tavanici se istovremeno uključiše pa utrnuše. Treća uzdahnu  i korpu sa nerazgradivim memorijskim  vešom odloži na hromiranu policu, koja se nalazila desno od nje i bila predviđena upravo za to. Senzori tiho potvrdiše da u netom donetoj korpi ima tačno 3,7 kiloponda veša od toga 1,6 belog. 0,9 čipkastog itd.

    Učini joj se da je raspored stvari u prostoriji izmenjen. Sledećeg trenutka se upali crvena lampica za nužni izlaz. Treća slegnu ramenima. Upali se i narandžasti alarm, ali ga je Treća jednako ignorisala. Računala je da, ionako, zna napamet razmeštaj u tom nevelikom prostoru. Koristili su ga svi stanari podzemne pedesetospratnice, prema rasporedu koji je uokviren lasersima treptao na čeonim zidu iznad ogromne perilice za pranje suvim ledom.

     Perilica je imala  kapacitet prosečnog svemirskog furgona za transport kobalta. Natrpate sve i svašta, od titanijumskog donjeg rublja do aktivnih polivinilskih kućnih ljubimaca; odlučite se za jedan od tristotine pedeset soničnih programa i posle 60 galaktičkih mikrosekundi čekaju vas stvari koje su potpuno nove. Dakle, ne kao nove, nego identične onima kakve su bile kada su sišle sa fabričke trake za proizvodnju.

     Ono što prilikom kupovine uređaja za pranje nisu znali, odnosilo se na mogućnost, koja se merila u spektramikronima, mutacije  nano čestica. Međutim, specijalni dopunski program koji je nedavno instaliran obezbeđivao ih je i od toga, neumoljivo detektujući poludele nano stvoritelje i istovremeno im uništavajući mutirajući kod. Šta ako se to ipak ne dogodi? Dovoljno je da se jednom ne dogodi, iako bi takva greška mogla da nastane jednom u bilion svetlosnih godina. Međutim, Centralni galaktički servis, dao im je čvrste garancije da se to nikada neće dogoditi, jer je takva mogućnost isključena čak i teoretski.

    Ipak, mali nesporazumi su uvek mogući. Naročito u prvim mesecima njenog rada. Momak, polumajmun iz kompjuterskog centra je i prošlog meseca, upravo kada je red bio na Treću da pere svoj veš, menjao neke komponente tako da mašina u prvom trenutku nije prepoznala njen veš nego je simulirala program za uništavanje genetskih spam poruka iz korisnikove najdublje prošlosti. Morala je dobro da ga isprepada najrazličitijim pretnjama, od kojih je najveći deo bio na granici taktičke eliminacije da bi se dlakavi silicijumski momak, gastarbajter iz neke galaktičke zabiti pokrenuo i, posmatrajući je i dalje neobično drsko, ipak podesio dugmiće za muzičko pranje broj D-12.

     To je bio njen omiljeni kanal za pranje. Pružao je maksimalno opuštanje. Treća bi se zavalila u udobnu stolicu programiranu da se  prilagođava konfiguraciji tela korisnika pri evociranju potisnutih uspomena. Glavu bi stavila u izolacioni prostor  haube za osvežavanje memorije putem takozvanih parametarnih  talasa, podesila opciju na romantic 2060. I isključivala se iz sveta na 59 hronotipa.

    Kada bi se vratila, osećala se kao druga osoba. Hitro bi pokupila savršeno oprane i osušene komade garderobe koja je pamtila, odlazila u stan i prepuštala se starom dobrom mehaničkom Viktoru. V.  ibb. 2015.  bi nepogrešivo detektovao i zatim tokom prijatnog sna uništavao eventualno još poneku zaostalu česticu frustracije.

      Mogla je,doduše, da se ne izlaže izazovima ličnog odnošenja i donošenja generičkog veša, nego da to, poput većine koja nikada nije kročila u perionicu, čini beskonačnom trakom koja je opsluživala sve stanove u dubinskoj zgradi.

     Ipak, volela je taj starinski ritual iako je uvek osećala malu i nejasnu jezu dok bi prebirala po sopstvenim donjem rublju.

        Imala je tek 92 godine i, sa stanovišta aktuelne fizijatrije, bila je u najboljim godinama. Nije bila mlada, naravno, ali to danas ne igra nikakvu ulogu. Pronalaskom lekova za sva fizička oboljenja, status mladosti je postao relativna kategorija. Bili  mladi ili stari, pozitivno ste znali da ćete poživeti tačno 200 godina. Osim, naravno, u slučaju mehaničke smrti.

    I ovaj put je sve teklo glatko. Kad se probudila nakon hibernacije  primetila je da onaj grmalj od polurobota - polumajmuna pretura po njenom čistom vešu istražujući nekakvim primitivnim detektorom koji je ispuštao modru svetlost ugašene memorijske nano čestice iz njenog prethodnog života. Bio je poluokrenut i pri svetlosti lampe za trenutak joj se učini da joj je njegov profil odnekud poznat.

    Otkud mu smelost da pipka baš te njene gaćice koje su pamtile vreme ranog devojaštva? Taman je trepnula ka tasteru za eliminaciju uljeza, kada se polumajmun okrete. Sada je to bio mršav, proćelavi čovek srednjih godina, zboranog čela, sa tamnim mladežom na nausnici.

      Ona napravi korak unazad ka bezbednosnoj kabini za takve slučajeve, ali je on bio brži. Obuhvatio je rukama i snažno, ali ne i grubo, prebacio preko još toplog naslona stolice za opuštanje. U sledećem potezu njegova kvrgava ruka prošarana malim crvenim žilicama, ruka koja je sada neverovatno ličila na ruku njenog oca iz pred-ere nađe joj se ispod suknje. Treća prelete pogledom po zidovima i tavanici, ali na njima više nije bilo taktilnih šok uređaja koje bi mogla da aktivira.  Ona htede da krikne, ali nasilnik joj mekim glasom koji nije čula bezmalo ceo jedan vek reče: „Ne boj se, dušo, tata ti neće uraditi ništa loše, tata te voli...“

       Pomisli da nekako probudi majku, koja je zbog glavobolje otišla to veče ranije u krevet, ali otac joj je gaćicama već zapušio usta i krenuo da prstom...Prstom... Mozak Treće pokrenu prst kojim ona u naslonu sedišta dotaknu skriveni senzor za reakumulaciju primalnog krika, te njegovom nemerljivom snagom napokon dezintegrisa poludelog majmuna.

Uredniku naučne fantastike se priča nije svidela i nije je objavio.

Bio sam razočaran.

Bio sam razočaran kao onaj mali dečak iz vetrovitog mesta.

Šta ti je, pitala me je supruga.

Trebalo bi da sačekamo da ponovo dođe zima, rekoh.

Vetar je još duvao dugo te noći koja se poput braonkaste  kapuljače hodočasnika kretala ka nekom još nejasnom spasenju pod skutom svemogućeg.