MILAN TODOROV: DUGA SVETLA

(fragment 83 romana u nastajanju)

Bibliotekar je od rođenja živeo u istom mestu, ako ne računamo nekih osam meseci studiranja u Zagrebu, koje se završilo neuspehom.

Ideja o putovanjima bila je sasvim utopistička, jer on beše vrabac koji ni zimi ne napušta strehu. Za razliku od lastavica, toliko opevanih.

Bilo je oko ponoći kada se jedan automobil zaustavio ispred njegove kuće.

Bibliotekar je skočio iz kreveta. Ionako nije mogao da spava čvrsto. Bio je radoznao i pomalo uplašen.

Odmakao je zavesu, malo, tek toliko da vidi šta se napolju dešava.

Nije se dešavalo ništa neobično.

Automobil je radio u mestu, ali svetla su ostala uključena.

Mislio je da je reč o nestrpljivom ljubavnom paru. Dešavalo se to već. Vide povelik usamljen parking ispred kuće u mraku, skrenu i na brzinu se kresnu na zadnjem sedištu.

Međutim, ništa od toga se nije dešavalo.

Bibliotekar je tada pomislio da je neki umorni vozač,odlučio da tu predahne, pre nego što nastavi dalek put.

Prolazili su minuti.

Zašto ne ugasi ta duga svetla koja mu biju direktno u spavaću sobu? Srećom, žena je spavala sa dobrom dozom popijenog melatonina a majka ionako nije ništa razumevala.

Neverovatno je koliko je čovek prepušteniji sam sebi noću. Mnogo više nego danju kada mu je mozak natrunjen drugim ljudima i tuđim događajima.

Uprkos tome, voleo je voleo noć. Iza nje je uvek dolazio dan.

Iz parkiranog automobila se čula glasna muzika. To očigledno nije umorni vozač koji pokušava da odrema pre nego što nastavi put.

Ali, nije mogao da zna ko je.

Pomislio je na novi univerzalni jezik upozorenja.

Šta neko hoće da mu poruči?

Ko je to uopšte?

Noćne stvari su mutne.

Možda je vozač primetio da ga osmatram, pomisli u jednom momentu i vrati se u krevet.

Ne zna kad je automobilista otišao.

Ujutro je na parkingu video samo mrlju ulja.

Osećao je sve veću nelagodu zbog svog posla koji se, od tako mirnog, građanskog lagano pretvarao u nekakvu patradigmu obračuna sa spečenim, okorelim i teško pokretljivim modelima literature.

Volt Vitman, pomisli.

To mora da je bio njegov duh.

Duh čoveka koji je još krajem prošlog, devetnaestog veka, razbio duplo ogledalo stiha na prozu i poeziju bez rime.

Sećao se tih stihova.

Ja svetkujem samoga sebe i pevam samoga sebe

a što ja sebi dopuštam, morate i vi sebi dopustiti

jer svaki atom koji pripada meni, pripada tekođe i tebi.

Ja ležim i lagodno traćim vreme

opažajući vlat letnje trave.,

moj jezik, svaki gram moje krvi, stvoren je

od ove zemlje koja rađa

i prima u goste dobro i zlo…

-Prate vas i hoće da to znate – rekao sam Bibliotekaru.

-Otkud ti to znaš?

-Čitam krimiće.

-I šta ja sad da radim. Da postanem dobrovoljni davalac krvi? Šta?

Voleo sam Bibliotekara.Što je bio slabiji, više sam ga voleo. Jednog dana, pomišljao sam, svakako ću i ja biti toliko razdeljen između onoga što mogu i onoga što želim.

-Morate se preispitati – rekao sM mu.

-Oni misle da sam peder. Zbog onog homoseksualca, pesnika Zupanca?

-Od sada ću ih snimati Lajkom – reće.

-Pretražiće sve vaše fotografije, a vi to nećete moći ni znati.

Bibliotekar je prebledeo.

-Zar sve?

-Oni sve mogu, samo ako hoće.

-Ja tu čuvam samo privatne stvari.

-Da li ste se kao mlad tukli? Jeste. I ja sam. Mislo sam da je tuča kao u kaubojskim fimovima, pesnicom u bradu. Ali, ne. Tuča je danas noga u jaja, šaka u grkljan, ubiti pre njega nego on ubije tebe.Lopata, ašov, kalašnjikov sa prigušivačem. Nema milosti.

Bibliotekar reče:

-Zar i oni nasrću na kuću?!

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: ČVEGER

 

(Fragment 82. iz romana u nastajanju)

Bibliotekar je znao da mu sada ne preostaje ništa drugo do čekanja da se nešto, mimo njegove svesne odluku i možda mimo volje, dogodi.

Nije znao šta bi to moglo da bude. Osećao se kao u mišolovci čija su se vrata otvorila, on ušao, a zatim su se vrata zatvorila da bi posle nekog vremena opet bila otvorena. Ali, on se sada plašio da izađe.

Izbegavao je da se gleda u ogledalu jer je naslućivao da bi u njemu video mrzovolju pomešanu sa strahom. Taj strah je, znao je, više od običnog jauka. To je spuštena glava, pogurena leđa i nemoć u glasu.

Šta sam uradio da bih stigao do ovoga, pitao se ne nalazeći odgovor.

Sa majkom odavno nije razgovarao. Bio je zadovoljan kad je okupa, povije kao bebu i nahrani. Starica se polako gasila. Nije više mogla da hoda i izlazi u dvorište.

Tako je bolje, mislio je Bibliotekar. Ne videti i ne znati da nešto što je bilo tvoje sada pripada drugome.

Vojnik i poznati pesnik Zupanc, pojavio se iznenada ispred Bibliotekareve kuće. Ne znajući tačno na koje zvono da stavi prst, stisnuo je celom šakom oba. Naravno, odmah je izletela Spomenka iz dvorišnog stana.

-Ne radimo muške depilacije.

-Tražim gospodina Šamsa. Ovo je njegova kuća, zar ne?

-Kako se uzme.To ćemo još da vidimo.

Spomenka nije znala sa kim priča. Zupanc je bio u civilnom odelu, koje je nekako prošvercovao u kasarnu i koristio ga za izlaske u grad. Delovao je kao zgodan, malo puniji mladi gospodin sa finim crtama lica. Takvi ponekad mogu da budu opasniji od onih sa kojima odmah zbaš kakvog posla imaš, pomislila je i upitala ga bez okolišenja:

-Vi ste inspektor?

-Tako nekako.

Dakle, pogodila sam – reče u sebi. Ima tih službenih likova koji samo tako idu ulicama i odjednom se obruše na nekog sa ilegalnom trgovinom, na neku staricu koja na uglu prodaje cveće ili na neku radnju koja ne može da plaća porez pa radi tajno, po malo, na sitninu što se kaže.

-Kakav inspektor – upita ga pomirena sa tim da je neko anonimno prijavio njenu delatnost.

-Inspektor duša - našalio se pesnik.

-Vi se sprdate sa mnom.

Utom se pojavio i Dalibior Bibliotekar.

Bio je u kratkim pantalonama i beloj atletskoj majici, sa makazama u rukama jer se, kao i obično poslednjih godina, sam šišao.

-Gosn Šams, izvinite što dolazim nenajavljeno. Tražio sam vas u biblioteci, ali nisam uspeo.

-Na bolovanju sam.

Spomenka je slegnula ramenima i šmugnula u svoj stančić. Imala sam sreće, pomislla je. Neka se budala petlja sa Bibliotekarom. Zamlata sa zamlatom.

-Imam za vas jedan zanimljiv predlog – prešao je na stvar Slovenac.

-Ne radim do daljnjeg.

-Molim vas samo da me saslušate. Vi ste razuman čovek a stvar je ozbiljna i može biti korisna.

Bibliotekar je ćutao neko vreme. Nije znao šta da mu odgovori. Kad bi ga neko hvalio, znao je da iza toga običnio sledi traženje neke usluge na koju bi potom nerado pristajao i obično se kajao posle izvesnog vremena.

-Želeo bih da jednom nedeljno u biblioteci držim čas za vaše pesnike amatere. Razume se, gratis. Čuo sam i video, nažalost, šta oni, a naročito dame iz Kruga Gričkih vještica pišu. To je, da izvinitem drek.

-Nisam siguran da će one pristati na to. Svi koji pišu kod nas, misle da su genijalni.

-Rekao bih da je drugačije. Dijametralo drugačije. Stoga sam sastavio mali koncept rada sa njima. One nesumnjivo imaju zrnce talenta, kao što i vi potvrđujete, i ogromnu volju. Vredelo bi ih uputiti. Diskretno. Da ne pomisle da je to diktat. Ne, neka i dalje veruju da pišu svoje pesme i priče. Ali, ako samo jedna ili jedan od njih postane pesnik, istinski pesnik, to će biti ogroman uspeh, moj i vaš. Biblioteka će postati ustanova koji proizvodi umetnost a ne samo mesto konzumiranja umetnosti. Razumete?

Pružio mu je list hartije na kojoj je otkucano na pisaćoj mašini pisalo:

Proglas NE

Ispod su navedene stvari koje pesnik, odnosno pesnikinja nikada ne bi trebalo da piše.

Ne zalasku i izlasku Sunca. To je proces kosmički, ti tu nemaš šta da tražiš.

Ne suzama. „Suze su ti moje rekle sve“, oh ne!

Ne rečima „divno“ i „predivno“. Ništa nije onakvo kako izgleda.

Ne molitve svecima. Oni ne vole udvorice.

Ne patriotizmu. Jer se zemlja ne može voleti umirući. Za nju valja živeti.

Ne slavi prošlih vekova.“Prohujalo sa prdežom“.

Ne vitezovima. Bili su, uglavnom sluge i poturice.

Ne šapatu kojekakvih krila. Prepusti to šišmišu.

Ne „prstohvatu duša“.

Ne „pronađi se u mojim slutnjama“. Šta ako te pronađe?

Ne „biserju tvojih grudi“. Ma koliko zamamne bile..

Ne „ne može te voleti više od mene“. Jer, može.

Ne „nežni lahor golica cveće“. Da nešto vredi, cveće bi bilo jestivo.

Bibliotekar je prestao da čita.

-U redu – rekao je. – Znam šta je Ne. Ali šta je Da?

-Neka pišu o onome što im se dogodilo. To je suština pisanja. Ali, to ćemo na časovima -rekao je pesnk Zupanc. – Kad možemo početi? Ja sam kao zapeta puška.

-Ne znam. Moraću da razmislim.

U stvari, hteo je da se konsultuje sa nekim, ali nije znao sa kime.

Opet to beskonačno čekanje.

Ušao je u kuću.

Kroz prozor je video pesnika Zupanca. Predomišljao se kuda da ode.

Posle nekoliko minuta ponovo je pozvonio. Ovog puta pogodio je zvono sa latiničnim slovima Shams.

- Imam nešto za vas – rekao je ljutitom Bibliotekaru. – Zaboravio sam da vam odmah predam.

-Nema potrebe – rekao je Bibliotekar.

-Moja pesnička knjiga. Ura uran.

-Hvala – rekao je Bibliotekar.

Slovenački pesnik je bio vidno razočaran.

Bibliotekar je hteo da se vrati, da ga pozove možda čak i na ručak, ali se onda setio da bi to bio znak podrške i da taj znak ne bi ostao neprepoznat i mogao bi da mu dodatno naškodi te samo reče:

-Idite, Zupanc. I nemojte m više nikada kucati na vrata i uznemiravati me. Moja majka je vrlo stara. Moja žena je depresivna i svega se plaši.

-Ali vi, Šams, vi se ne plašite. Vi znate značaj literature. Ona često uspeva da nadomesti život, pogotovo traumatičan život o kome mi upravo govorite.

Posle ovih velikih reči Zupanc iznenada zaastade, pogleda zabezeknuto Bibliotekara i iz sve snage zategnutim srednjim prstom lupi mu čveger po sred glave.

-Ošišali ste se – reče poeta iznenadno detinjasto radostan.

Bibliotekaru se svet zavrteo pred očima. Kako se ono kaže: video je sve zvezde.

-Ja nikad nigde nisam putovao, reče iznenada. Vreme je, jer samo kad čovek putuje zvezde drže isto rastojanje na nebu a smrt ostaje mlada.

Tako mu je bilo potrebno bekstvo od naslućivanja smrti u toj kući.

-Kad otputujem biće kao da me nema i svi pesnici će mi se pokloniti. Neko će lupiti šakom u izlog zatvorene biblioteke i proderati se:

-Ničega nema, ali sve će nastati posle…

Dalje je bilo nečitko.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: KAD JE ZAISTA UMRO JAN PALAH

(odlomak iz rastućeg romana, fragment 81.)

Bibliotekar nije mogao.

-To mi se već drugi put dešava – reče Neri. – Ne znam šta da mislim.

-Možda samo previše misliš – odgovorila je. – Po mom iskustvu to dovodi do neuspeha.

-Plašim se. Nije da ne žudim za ženskim telom. Ženski parfem mi još ima zvuk. Kad sam bio mlad, bio sam zec. Sad, još me sve mami, ali samo podseća na opipljivo a to nije dovoljno.

Nera je pokušala da ga uteši.

-Ti si inteligentan i kreativan, ali se ne snalaziš u ovom svetu. Nespretan si. I nisi samo šeprtlja nego ne znaš šta da radiš.

-Opterećuje me prošlost. I to prošlost koju, kad bolje razmislim, nisam ni imao.

-Možda samo ne znaš kako želiš da živiš.

-Možda. Ta kuća… Čitao sam da je u nekim zemljama zabranjeno imati dve kuće. A meni se baš to dogodilo. Imam dve kuće u jednoj. Onda ova kuća knjiga kao ženska karlica za vežbanje bez konačne svrhe.

- Vidi – rekla je Nera – što se tiče tvoje makljaže sa stanarem i suđenja budi siguran da to više nikoga ne zanima. Tebi izgleda nisu javili da pravda ne postoji nigde na svetu. Ako hoćeš, naći ću ti neke ljde koji će srediti bricu i bićete egal.

-Ne, to ne dolazi u obzir. To što se dešava između mene i stanara je stvar sistema. To se ne rešava batinanjem u mraku. Potrebno je menjati sistem.

Nije verovao da je izgovorio naglas isto ono što govori pesnik Zupanc. Mislio je da je apolitičan.

-Kako se zove ona njegova zbirka pesama?

-Ne znam o čemu govoriš.

- Ura uran!

-Ura uran? Šta je to?

-Stvar koja će uništiti svet. Revolucija nezadovoljnih i atomska bomba na kraju pobune.

Sve vizije revolucije su pomalo romantične kao da bez romantizma nema junaštva.Poljski reditelj Andžej Munk prvi se, 1958. godine u fimu Eroika suprotstavio tome. Zapitao se zašto umreti za patriotske ciljeve. To je udarac komunističkom tabuu. Dotada smatran visokim i neprikosnovenim,
smisao heroizma je doveden u pitanje.

Štaviše, on se poredi sa suludom utakmicom u kojoj učesnici ginu „bez mašte“o izglednoj budućnosti. Za to vreme traje obmana. Rat nije bio bolji. Danas smo žrtve istog iskušenja.

Jan Palah se zapalio 16. januara 1969. Umro je tri dana docnije. Pogrešno, naravno namerno, navodi se 19. januar kao datum njegove smrti. Heroj je umro kad je kresnuo šibicu i prineo je kaputu natopljenom benzinom. Da bi izbegli masovne nerede i krvoproliće objavili su da je Palah u bolnici i da se bore za njegov život. Tako su dali lažnih tri dana života.

Njegova žrtva nije uspela.

Okupatora danas nema, ali nema ni izlaza iz ovog nevidljivog sukoba koji traje ne pokazujući znake poštovanja za nevine gubitnike.

(123. str. D. Šams „Književne hronike...“)

-Da li ti je već neko rekao da imaš arapske oči?

-Kakve su to oči?

-Obuci se. Ulicom još idu ljudi.

-Nisi mi rekao kakve su to oči?

-Reći ću ti jednog lepog dana.

-Reci sada.

-Mrsne. Ako znaš šta je to.

-Ne želim jebozovne oči.

-Znaš, to sa očima je uvek nejasna najava onog što kad tad dođe.

-Meni je dovoljan znak da neće biti gore.

-Ja čekam proleće. Volim taj trenutak u aprilu ili početkom maja kada priroda preklopi grad pa se pitamo zašto nam je ovo uopšte bilo potrebno

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: ŽICA

 

(ODLOMAK IZ ROMANA U NASTAJANJU, FRAGMENT BROJ 80.)

Iznenada jednog dana u avgustu Nera se vratila iz Amsterdama.

Bibliotekar i ona su se sreli na ulazu u onu zgradu na Bulevaru oskobođenja.

-Šta ti radiš tu – zaprepastio se Bibliotekar.

-Obaveze.

-Kakve obaveze.

-Obaveze bez veze. Odredili su mi javljanje na svakih sedam dana.

-A dani između?

-Sačekaću te. Izgleda da smo sličniji nego što sam mogla i zamisliti.

Posle te rečenice Bibliorekar nije znao šta da misli. Došao je u policiju jer ga je prijavila Spomenka za ometanje poseda koji je bio njegov.

-Kako mogu da ometam uljeza u sopstvenoj kući – pitao je policijskog službenika.

-Ona je ogradila ružičnjak žicom a vi ste kolima  razvalili tu ogradu i izgazili cveće.

-Jesam. Ona nema prava da deli moje dvorište. Tu mi se rodio deda, otac i ja.

-Dedu bolje da ne pominjete.

-Što?

-Znate vi vrlo dobro zašto.

-Bio je kočijaš. Običan rabadžija, kako mi to kažemo. Ali…

-Ne razumem.

-Postoji jedna vrlo, vrlo problematična fotografija vezana za njega i njegovu kočiju z vremena rata.

-Na primer.

-Znate vi dobro.

-Ne znam.

-Vaš deda je prevozio neke ljude tim kolima.

-Neke ljude?

-A ti neki ljudi su bili mladi.

-Mladi?

-I osuđeni na smrt streljanjem samo zato što su bili protiv fašista.

-Nazovite, molim vas, Popovića iz Udbe.

-Znate majora Popovića?

-Samo ga nazovite. On će vam reći kakav sam čovek. Najzad, zašto, ako je to tačno sa mojim dedom, a verujem da je lažna legenda, da ja odgovaram za njegovo delo?

Dežurni službenik je nazvao majora Popovića i rekao mu sa kim ima posla.

Bibliotekar ne zna šta mu je major odgovorio.

Uglavnom, dežurni policijski službenik mu je rekao:

-Izvinite. Možete ići. Vaš slučaj sa stanarem rešite u sudu ili na drugi način.

-Na drugi način?

-Na drugi način – rekao je sklužbenik, namignuo mu značajno i potapšao ga po ramenu. Pri izlasku se rukovao sa njim.

-Doviđenja, kolega – rekao je.

Bibliotekar je bio zgrožen. Zar ta spodoba zaista misli da sam uspavani špijun vlasti koga će probuditi kad za to dođe vreme.

Gledao je to u kriminalnim trilerima. Nije sebe video u toj ulozi.

U uskom polumračnom hodniku je zastao. Ovo je neverovatno, rekao je osećajući mržnju prema samom sebi. Možda, mislio je, ne postoji ništa odvratnije od mržnje prema samom sebi. Ali, da li sam kriv za to? Oko mene su sve laži i smicalice. Prijatelja nemam. Prijateljice su prostitutke koje moraju da se javljaju u policiju svakih sedam dana a zatim ih, vrlo verovatno, šalju na ginekološki pregled. Nikog ne zanima šta je sa mnom. Šta mogu da učinim. Verovatno ništa sada kada sam upao među zupčanike političke i policijske mašinerije. Da li sam imao ideale? Možda. A sada? Oni su zgasli. Da li sam shvatao moral? Jesam. Onoliko koliko sam se prostirao. Šta je ostalo od istione, dobrote i lepote?

Tada je u dnu hodnika ugledao ponovo Neru.

Izlazila je iz druge službene prostorije.

Bila je mršavija nego pre. Ofarbala je kosu u plavo. Sada joj je bila zavezana u konjski rep.

-Gotovo – rekla je sa uzdahom.

-Nikad ovde nije gotovo – rekao joj je Bibliotekar. Sada mu je opet bila draga jer su se nalazili u istoj nevolji.

-Osećam se kao lutajuća životinja za odstrel. Proterali su me iuz Holandije zbog prostitucije, navodno, iako je prostitucija kod njih legalna stvar. Ovde me terete za nešto učinjeno u drugoj državi. Ko je ovde lud?

-Ne postoji dobro ni ispravno na ovom svetu – rekao joj je Bibliotekar milujući je ne samo rečima nego i pogledom. – Postoji samo lepo.

Ona ga je zagrlila i on je tada, iz neposredne blizine, video samo njen vrat. Bio je žilav, previše izboran i na njemu su se nazirale dve crne mladežne mrlje.

Razume se, nije to bilo još ništa ozbiljno. Taj lagani pad u starost njemu se donekle i sviđao.

-Ako hoćeš, možemo da odemo u biblioteku. Sada tamo nema nikoga.

Ona je ušla u njegov, tačnije očev malo vožen trabant i odvezli su se.

U stvari, imali su zastoj ispred jedne prodavnice.

Nera je utrčala, uzela bocu vinjaka i goveđu salamu i istrčala napolje.

-Vozi!

-A plaćanje?

-To su lopovi. Njima ne treba ništa plaćati.

Posle male pauze, dok su odmicali, reče:

-Prodaćeš biblioteku huljama.

-Nikad neću moći to da uradim.

-Hoćeš. I ja sam mislila da nikad neću moći da uradim neke stvari, pa sam mogla.

Bibliotekaru nije ostalo ništa osim da recituje dok je vozio u mrak biblioteke.

Može biti da smo već na nebu

i da smo nebo samo

ako ne nebo

ono oblak koji nas

pokriva…

-Znam. Ostavi to.

Ušli su u biblioteku ne paleći svetlo.

Sudbine su nam se, pomisli Bibliotekar pre nego što je bilo šta uradio, spojile u ogkedalu.

Iz streljane se čula potmula pucnjava.

-Dok se mi ... – reče Bibliotekar  -oni vežbaju smrt.

-Ćuti.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: SO I ZLATO

(poglavlje 79. iz romana u nastajanju „Bibliotekarev greh“)

Skandal u čijem središtu je bio nastavnik likovnog Šnajder za neko vreme je biblioteku izmestio iz centra interesovanja svih, pa i filmske ekipe Televizije Beograd.

U Šnajderovom kabinetu, u nekoj tajnoj polici, koju su morali da razvaljuju uz pomoć domara Čikića, inače bravara, pronađeno je brdo fotografija bivših i sadašnjih učenica. Bile su to, na Šnajderovu sreću, skoro sasvim obične fotografije devojčica obučenih u plave radne mantile, ponekad kraće od propisanog, ali sve u svemu na njima se nije mogla uočiti nikakva seksualna ili predatorska namera nastavnika.

Međutim, sporno pitanje se odnosilo na to zašto je jedan nastavnik uopšte fotografisao učenice.

-Ja to radim godinama – mirno je rekao Šnajder. -Slabo pamtim imena i da ne bih grešio u oslovljavanju vežbam svoje pamćenje posmatrajući portrete. Ne znam za šta me tačno optužujete. Uostalom, fotografisao sam i učenike, dečake. Ne vidim ništa sporno. A što se mojih slikarskih aktova tiče oni su apsolutno estetski i etički čisti. Ja slikam tela, jer se na telima vidi životno iskustvo. To se, za neupućene, zove renesanski humanizam. Ništa neuobičajeno i ništa novo. Još oko 1500 godine Italijani su slikali majke u krevetskim pozama, kako doje, a pri tome su se pozivali na svoju pobožnost i ljubav prema Hristu i Djevi Mariji.

To je, bar za neko vreme, ortklonilo sumnju u Šnajderovu oposesiju mladim devojkama, devojčicama tako reći.

Bibliotekar nije poverovao.

Posumnjao je čak i u mene.

-Kad si bio kod njega?

-Kod koga?

-Nemoj da se praviš blesav.

Pocrveneo sam. Nije mi bilo jasno kako zna da sam onom Čikiču, školskom poslužitelju i bravaru odneo dve litre rakije i kilu čvaraka. Poklon od nastavnika Šnajdera za prijateljsku uslugu sklanjanja skarednih i stavljanja na njihovo mesto u fioci fotografija čednih kao one na maturskim panoima.

-Gde su prave fotografije – bio je uporan bibliotekar.

-Ne znam.

-Vidiš, ja znam. Prave, prve fotke su možda još kod Šnajdera a možda nisu. To što je njega spopalo je bolest. Svoj život je već straćio i sada pokušava da, poput turskih sultana, oživi svoju skorelu krv spavajući sa devicama.

Bili smo poput zaverenika u zamandaljenoj biblioteci.

Naglo se okrenuo kad je začuo kuckanje na prozoru.

-Ne otvaraj.

Ja sam znao da je to nastavnik Šnajder. Dogovorili smo se da donese slike u biblioteku posle osam uveče da bi ih tu ,gde ih niko ne bi tražio, sakrije. Nismo očekivali pojavu Bibliotekara.

Kucao je još nekoliko puta pa prestao.

U tišini, zasuti knjigama, Bibliotekar i ja začusmo šum papira a zatim na podu ugledasmo veliku žutu kovertu ubačenu kroz prorez na vratima za poštu.

Hitrim korakom Bibliotekar je prišao vratima, uzeo koverat u ruke i, ne otvarajući ga, izašao u mrak.

Odmah iza njega izašao sam i ja. Pitao sam se šta da kažem nastavniku Šnajderu ako se slike obnaženih učenica obelodane.

Zaboravio sam da zaključam vrata i morao sam da se vratim.

U biblioteci, za svojim stolom, sedeo je Bibliotekar. Ispred njega, pod svetlom pomoćne lampe, kao karte iz špila behu raspoređene crno bele slike koje je Šnajder godinama tajno snimao u školskom kabinetu za likovno.

Zaustavio sam se u poslednjem trenutku. Nije me ni čuo ni video. Stajao sam u dovratku odškrinutih mračnih vrata. Bibliotekarev sto je bio osvetljen. Video sa kako uzima pregršt fotografija i odlazi u toalet. Ostavio je vrata otvorena tako da je malo svetla prodiralo unutra. Cepao je i kidao slike jednu po jednu, sve brže i brže i bacao ih u klozetsku šolju. Zatim je povukao konopčić i voda je zagrgotala u školjki odnoseći tajne fotografije u kanalizaciju.

Polako sam zatvorio vrata trudeći se da ne pravim ni najmanju buku. Bibliotekar je imao rezervni ključ.

Izašao sam na ulicu i osetio večernji lahor na licu. Odjednom sam se osećao lepo. Kao da je tim činom Bibliotekar i mene oslobodio teškog tereta.

Ali, zašto je to učinio – pitao sam se ne nalazeći odgovor.

Nesumnjivo, plemenitim činom za koji niko neće znati, pomogao je nastavniku Šnajderu. Sada je mogao da se vrati svom poslu u školi bez straha da će njegova tajna biti otkrivena.

Ali, zašto?

Svakako nije želeo pažnju.

Mogao je da sačuva te pornografske materijale i njima ucenjuje.

S obzirom na ono što je sa njima uradio, nije mu ni to bio cilj.

Možda nije verovao u verodostojnost slika.

Najzad, poverovao sam da je sve stvar posledičnog spleta okolnosti koji možda nikada neće biti otkriven.

Intelektualci imaju privilegovani svet svojih fascinacija, ali se posle se bore sa opsesijom o uzaludnosti i prazninom života - rekao je skrušeno.

U svakom slučaju, Bibliotekar me je tim velikodušnim činom još više vezao za sebe.

Međutim, uskoro je na adresu biblioteke stiglo pismo sastavljeno od isečenih kurzivnih slova iz novina. U njemu je pisalo:

„Sledi ti krivična prijava.“

Nije bilo jasno kome je poruka upućena.

Posle toga uhvatio sam Bibliotekara kako razgovara sam sa sobom.

Već sam rekao da mi je postao drag.

Bio je, u svakom smislu, veliki čovek, onaj koji razume umetnost često na na nov i neočekivan način. 

Tako je, po svemu sudeći, razumevao druge i nalazio ono divno u sebi. 

So i zlato.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: ŠTRAJK

 

(fragment 78. romana „Bibliotekarev greh“)

Nikada, ni u najbesmislenijem snu, nije mogao da pomisli kako će jednom morati da bude protiv slobode i slobodnog izbora u umetničkom kosmičkom prostoru.

Sada je bio na suprotnoj strani svojih ideala.

Biblioteka je bila nema poput groba.

-Aplaudirajte, tražili ste- rekao je Bibliotekar.

-Koliko vas poznajem – odgovorio sam mu – vi ste se toga najviše i plašili.

-Živ čovek se plaši mnogo čega. Ovo je vreme kada se plašimo i svojih senki.

-Biblioteka je stara, zgrada ruševna, bojim se da će, ukoliko ne bude radila, možda biti trajno ukinuta.

-Ne bojim se toga. Gričke vještice su aktivnije nego ikada. Interesantno je kako te lude žene vole da budu na televiziji ili filmu misleći,valjda, da te optičke varke mogu da ih učine besmrtnim. A one su samo učmale domaćice, dremljive amaterke bez istinskog poznavanja umetnosti. Njihovi stihovi naneli su više štete kulturi ovog mesta nego bilo šta drugo. Baš se radujem što će vrata biblioteke za njih ostati zaključana.

Sećamo se njihovih antologijskih stihova.

I počeo je da recituje, glave visoko uzdignute, razređena kosa vijorila mu se na vetru koji je duvao sve jače:

Tvoja ljubav me je lišila mene

a tako si mi bio potreban

samo ti i niko više

dovoljno da preživim dan

i ništa

ne biva bez ljubavne kazne

zašto

nisam kriva nizašto

hoću samo celov

u ovoj noći

koja predugo traje

za mene

a ti si otišao

i kofein mi više ne pomaže

jer ...i tako dalje.

Čemu to služi? Kome?

Sve ću učiniti da se to majmunisanje prekine.

-Filmadžije – rekoh – baš u tome vide šansu za svoj dokumentarac. Rekli su da žele da snime nešto autentično, originalno i zabavno.

-Hoće da ih ponize. Da te žene i naše slikare i naše pisce ponize, jer će ih prikazati kao nezadovoljene žene u godinama pred menopauzom ili kao alkose kojima nema leka pa zato baljezgaju što je, po njima, bolje nego da su u Vršcu na neuropsihijatriji.

-Onaj vojnik Slovenac je tražio da se vidi sa vama.

-Vojnik, pesnik, buntovnik – to je tačka. Reci mu tačka. Na papiru i u životu. Iza nje nema ničega. On misli da će, podilazeći mi, da uništi sve što sam stvarao godinama. Ali, grdno se vara. On kaže Kult – kultura. Kao neki reklamni slogan. Ali ja znam šta je to. To je šifra.

-Šifra. Za šta, čega, koga?

-Za laž i varku. On hoće da nam politiku podmetne kao kulturu. Kultura je kuga dvadesetog veka.

Nisam mogao da verujem sopstvenim ušima.

Zamucao sam:

-Gospodine Šams, kako to sad odjednom…?

-Živimo u zemlji idiota. Njih je 95 odsto. Preostalih pet odsto se dele na tri odsto prosečnih i dva odsto izuztetno talentovanih.

Nažalost, 95 je veća brojka od 3.

Takvi hoće da odlučuju u svemu, pa i u kulturi.

-Šta ćemo sad?

-Ja idem sada, Bogu hvala, ka spokojnijimm obalama. Već imam 45 godina.

Nisam ga najbolje razumeo.

Komarci su bili nesnosni. Zujali nam oko ušiju.

-Gde -upitah ga već malaksao od sparine i gnojnih otoka.

-Ja sam – reče patetničnim cnizdravim glasom – izmislio sebe kao čoveka koji voli, pati i saoseća. Ali, sada je tome kraj. Imam problema. Žena hoće svoju sobu. Imamo samo jednu. Žena poboljeva. Hoće toplo kupatilo. Nemamo ga. Valjamo se u hrpi govana i ja sad još treba da branim umetnost da bih bio još veći golja pored svega što nemam.

Nera, pomislih. Zamislio ju je u kućnoj haljini, bez intimnog rublja.

Neka ga. To je dobro. To može da pomogne, premda Nera, koliko sma ja znao, uvek, leti i zimi, spavala samo u malim, uskim gaćicama i beloj majici bez rukava.

Možda sam samo verovao u to, ali bila je to divna slika, sasvim suprotna onoj u koju je  ulazio  Bibliotekar a koja je predstavljala zlobnog i odvratnog tvora koji raste.

Sunce je zašlo. Slike su nas, i mene i njega, nagonile na postupke sa kojima se nismo snalazili najbolje.

-Lutalice su upale na našu teritoriju - rekao je Bibliotekar. – Mi moramo da se branimo.

-Kako?

-Moramo da gladujemo.

-Štrajk glađu?

-Što da ne? To će pokazati snagu našeg karaktera. Od sutra, tačnije od večeras ja ne jedem ništa. Pijem samo vodu. Ti, kako hoćeš. Na ispitu smo istorije naših života. Opredeli se.

-Zar više ne verujete u isceliteljsku moć kulture – upitao sam.

-Ako bismo svi bili vernici, religija bi nestala.

(nastaviće se)