(odlomak 89. iz romana u nastajanju)
Bibliotekar se ponovo na krv i nož posvađao sa stanarkom Spomenkom i bricom.
-Dvadeset godina on brije pacijente a ne dozvoljava ženi da pomogne staroj majci i mojoj bolesnoj ženi.
Pije malo tamo,malo ovamo, kocka se i onda tuče ženu.
Skupo ćete mi platiti za sve ovo.
Imao je već 47 godina. Za sebe je smatrao da nema poroka. Osim možda tu i tamo pokušaja sa drugim ženama. Ali, s obzirom na situaciju u kući, mislio je da se to ne računa. Čak ni kod Svetog Petra.
Pisanje Književne hronike o ljubavi i drugom ga je smirivalo.
Koristio je pisanje kao lek. Mora se uzimati svaki dan, u tačno određeno vreme inače neće dolovati. Ljudski organizam je motor koji radi po precizno utvrđenum ritmovima.
Ne znam da li je verovao da će to neko čitati posle njega. Verovatno se nadao. Svi pisci žive od nade. I obraćaju se izmišljenom čitaocu.
Na strani 99. svog rukopisa započeo je tekst govora povodom otvaranja izložbe slika svojih sugrađana i sugrađanki.
U Sikstinskoj kapeli u Rimu, visoko na njenom svodu Mikelanđelo Buonaroti je oslikao jednu od najvrednijih i najlepših slika. Reč je o fresci pod nazivom „Bog stvara Adama“. Na njoj je središni motiv dodir dva prsta. Božjeg kažiprsta i Adamovog. Sve ostalo je u periferiji. Bog je prstom stvorio čoveka i sve nas. Prst je savršen organ. O njemu su ispevane mnoge pesme. O njemu bih i ja mogao da kažem štošta, ali smatram da nije trenutak da otvaram tu za mene bolnu i sramotnu temu.Ostavimo to časnom sudu.
Na otvaranju izložbe čiji je selektor bio vojnik i pesnik Zupanc i na kojoj je, prema mišljenju Bibliotekara bilo i baba i žaba, kako je rekao, ipak je izostavio detalje o Mikelanđelu.
Ne znam zašto. Možda nije želeo da pominje istoriju slučaja i kako je za sve kriva nepravda koja se ogledala u nepoštovanju prava na svojinu a zatim se širila do ovog doba u svim pravcima i svim smerovima.
Ztaim je rekao. Ispričaću vam umesto svega, dragi i poštovani umetnici bajku o prstu koju sam negde pričitao ili izmislio. Svejedno. Vi ćete prosudite i samim sebi reći šta mislite o njoj.
U jednom malom gradu okruženom malom planinom i velikom rekom, sa potokom po imenu sveca Roka zaštitnika lovaca, u gradiću okruženog šumama živeo je slikar po imenu Kuzman.
Bio je poznat po slikama koje su oživljavale na platnu. Svi su u gradu smatrali da su njegove slike posebne jer su izvirale iz, kako je on govorio, jagodica psrtiju.
Kuzman, inače Jovan čije prezime ne želim da otkrijem jer je, možda i posle svoje lake i lepe smrti, među nama – verovao je da svaka boja i svaki potez kista izlazi direkrtno iz njegovog prsta i da on sa tim ne može da upravlja.
U sali se čulo komešanje. Najbučnija bila je balerina Larisa.
Bibliotekar se obrecnuo:
-Ako se nekom ne sviđa ovo, neka se vrati u vatrogasni cirkus sa šaljivim zatvorom, tombolama i izborima za mis. Ovo čemu sada prisustvujemo je, priznajem, korov renesanse. Ali, korov je lekovit. On je jedini koji ima snage da se digne u ispucaloj zemlji kakva je ova naša.
Usledio je snažan aplauz.
Predvodio ga je pesnik Zupanc.
Čak je povikao:
-Bravo Šams!
Šams je čitao:
Jednog dana dok je Kuzman slikao na obali reke koja je opasavala grad, kraj njegovog štafelaja pojavila se jedna žena. Nije bila ni stara ni mlada, ali se oko bora njenih očiju moglo štošta pročitati.
Zastala je da pogleda njegovo delo i rekla mu:
- Kuzmane, tvoje slike su odlične, ali šta ćeš učiniti kada ti prsti više ne budu mogli da slikaju.
Kuza o tome nije do tada razmišljao.
-Moji prsti su čarobni i uvek će biti takvi.
-Možda su tvoji prsti čarobni, ali prava umetost dolazi iznutra.
Slikar je zaboravio na taj razgovor i nastvio je da slika.I dalje je verovao da su njegovi prsti tajna njegove umetnosti.
Jednog dana dok je slikao osetio je da ga prsti više ne slušaju kao pre. Postajali su ukočeni i nesposobni za tanke finije linije.
Kuzman je slikao još neko, ne dugo, vreme.
Ona žena se opet pojavila. Te žene koje se iznova pojavljuju!
I ta žena mu je, bez da je išta pitao, rekla: Pogledaj u sebe. Ti si slika.
Hteo sam, ma kraju da kažem, mi smo svi zajedno samo jedna slika.
Kakva?
Bog sveti zna.
Posle njegovog govora posluženo je žestoko piće.
Izložba je bila zvanično otvorena. Televizijska ekipa se za osetnim olakšanjem bacila na piće i iće u obliku ćevapa, ražnjića, pita sa sirom, zeljanica i drugih đakonija.
-Pogrešio sam – rekao mi je tiho Bibliotekar.
-Zašto?
-Oni sad misle da je sve gotovo i da ja možda znam tajnu koja postoji između umetnosti i života. A ja nemam pojma ni o čemu. Ja sam čovek koji žmuri.
-Govor vam je bio vrlo interesantan – rekoh da ga utešim.
Namerno sam upotrebio reč interesantan umesto neke jasnije formulacije.
On je to osetio. Tu ljigavu zmiju koja je izmlela ispod mog jezika.
Odmah sam se pokajao.
-Izvinite, gospodine Šams. Vaš govor je za mene malo iznenađujući.
-Misliš na prst – upitao me je bez dvoumljenja.
Nisam bio spreman da svedočim o njegovom odgriženom pa nanovo izraslom prstu.
-To je čudo medicine – rekao mi je. – Kada sam se pojavio u Urgentnom centru sa svojim kažiprstom uvojenim u maramicu, dežurna lekarka, neka mlada i tanka, bila je oduševljena.
-Upravo radim doktorsku tezu o odsečenim prstima naših zemljoradnika.
Rekao sam joj da sam biblioetekar.
-Svejedno – rekla je.- Prsti su početak i kraj svega.
-Da li ćete mi ga spasiti?
-Pokušaćemo.
I, kao što vidiš, uspeli su. Da li Bog iz Sikstinske kapele ili mlada doktorka koja se, kao što sam posle čuo, seksala sa direktorom Klinike – ali prst je sad na svom mestu.
Larisa i Nera su se motale okolo sa čašama punim konjaka.
U streljani nije bilo nikoga, kao ni u opštinskoj zgradi za kolektivna veselja. Vatrogasna zabava je završena kasno i smeće koje se širilo ostavljeno na sceni, iza scene i u posebno ograđenom prostoru za šaljivi zatvor, te tombolu i izbor mis zabave počinjalo je da vonja na uskislo piće, povraćku i izlučevine svih vrsta.
Bio je to smradni znak raspadanja i ja sam ga, za razliku od Bibliotekara, vrlo jasno uočio te odlučio da bežim od svih njih i svega.
Problem je bio samo u tome što nisam imao novca.
Rekao sam to Bibliotekaru.
-Ako ti centrala ne isplati sve zaostale zarade u roku od pet dana, ja ću.
Još jednom me je kupio.
-Idemo – rekla je Nera. – Ovde više nema ničega.
("So i zlato", roman 2025.)
P.S.
U prethodnih 90 dana ili noći, pisao sam svaki dan u proseku 1 stranicu, ponekad i dve, teksta o bibliotekarevom prstu. Uzgred rečeno, nisam ni sanjao da se o prstu može toliko toga napisati i iz njega izvući. Za tri meseca, dakle, napisao sam 100 stranica novog romana (Times New Roman, font 12) i usput mu promenio naslov u "So i zlato". So je suština čovekovog postojanja a zlato plemenitost, odnosno ono što najviše vredi a čega je ponajmanje. Tome sam iskreno težio.
Sledi redaktura, dopuna, sečenje, krojenje i još štošta... Hvala svima koji su me čitali.
Нема коментара:
Постави коментар