(poglavlje 79. iz romana u nastajanju „Bibliotekarev greh“)
Skandal u čijem središtu je bio nastavnik likovnog Šnajder za neko vreme je biblioteku izmestio iz centra interesovanja svih, pa i filmske ekipe Televizije Beograd.
U Šnajderovom kabinetu, u nekoj tajnoj polici, koju su morali da razvaljuju uz pomoć domara Čikića, inače bravara, pronađeno je brdo fotografija bivših i sadašnjih učenica. Bile su to, na Šnajderovu sreću, skoro sasvim obične fotografije devojčica obučenih u plave radne mantile, ponekad kraće od propisanog, ali sve u svemu na njima se nije mogla uočiti nikakva seksualna ili predatorska namera nastavnika.
Međutim, sporno pitanje se odnosilo na to zašto je jedan nastavnik uopšte fotografisao učenice.
-Ja to radim godinama – mirno je rekao Šnajder. -Slabo pamtim imena i da ne bih grešio u oslovljavanju vežbam svoje pamćenje posmatrajući portrete. Ne znam za šta me tačno optužujete. Uostalom, fotografisao sam i učenike, dečake. Ne vidim ništa sporno. A što se mojih slikarskih aktova tiče oni su apsolutno estetski i etički čisti. Ja slikam tela, jer se na telima vidi životno iskustvo. To se, za neupućene, zove renesanski humanizam. Ništa neuobičajeno i ništa novo. Još oko 1500 godine Italijani su slikali majke u krevetskim pozama, kako doje, a pri tome su se pozivali na svoju pobožnost i ljubav prema Hristu i Djevi Mariji.
To je, bar za neko vreme, ortklonilo sumnju u Šnajderovu oposesiju mladim devojkama, devojčicama tako reći.
Bibliotekar nije poverovao.
Posumnjao je čak i u mene.
-Kad si bio kod njega?
-Kod koga?
-Nemoj da se praviš blesav.
Pocrveneo sam. Nije mi bilo jasno kako zna da sam onom Čikiču, školskom poslužitelju i bravaru odneo dve litre rakije i kilu čvaraka. Poklon od nastavnika Šnajdera za prijateljsku uslugu sklanjanja skarednih i stavljanja na njihovo mesto u fioci fotografija čednih kao one na maturskim panoima.
-Gde su prave fotografije – bio je uporan bibliotekar.
-Ne znam.
-Vidiš, ja znam. Prave, prve fotke su možda još kod Šnajdera a možda nisu. To što je njega spopalo je bolest. Svoj život je već straćio i sada pokušava da, poput turskih sultana, oživi svoju skorelu krv spavajući sa devicama.
Bili smo poput zaverenika u zamandaljenoj biblioteci.
Naglo se okrenuo kad je začuo kuckanje na prozoru.
-Ne otvaraj.
Ja sam znao da je to nastavnik Šnajder. Dogovorili smo se da donese slike u biblioteku posle osam uveče da bi ih tu ,gde ih niko ne bi tražio, sakrije. Nismo očekivali pojavu Bibliotekara.
Kucao je još nekoliko puta pa prestao.
U tišini, zasuti knjigama, Bibliotekar i ja začusmo šum papira a zatim na podu ugledasmo veliku žutu kovertu ubačenu kroz prorez na vratima za poštu.
Hitrim korakom Bibliotekar je prišao vratima, uzeo koverat u ruke i, ne otvarajući ga, izašao u mrak.
Odmah iza njega izašao sam i ja. Pitao sam se šta da kažem nastavniku Šnajderu ako se slike obnaženih učenica obelodane.
Zaboravio sam da zaključam vrata i morao sam da se vratim.
U biblioteci, za svojim stolom, sedeo je Bibliotekar. Ispred njega, pod svetlom pomoćne lampe, kao karte iz špila behu raspoređene crno bele slike koje je Šnajder godinama tajno snimao u školskom kabinetu za likovno.
Zaustavio sam se u poslednjem trenutku. Nije me ni čuo ni video. Stajao sam u dovratku odškrinutih mračnih vrata. Bibliotekarev sto je bio osvetljen. Video sa kako uzima pregršt fotografija i odlazi u toalet. Ostavio je vrata otvorena tako da je malo svetla prodiralo unutra. Cepao je i kidao slike jednu po jednu, sve brže i brže i bacao ih u klozetsku šolju. Zatim je povukao konopčić i voda je zagrgotala u školjki odnoseći tajne fotografije u kanalizaciju.
Polako sam zatvorio vrata trudeći se da ne pravim ni najmanju buku. Bibliotekar je imao rezervni ključ.
Izašao sam na ulicu i osetio večernji lahor na licu. Odjednom sam se osećao lepo. Kao da je tim činom Bibliotekar i mene oslobodio teškog tereta.
Ali, zašto je to učinio – pitao sam se ne nalazeći odgovor.
Nesumnjivo, plemenitim činom za koji niko neće znati, pomogao je nastavniku Šnajderu. Sada je mogao da se vrati svom poslu u školi bez straha da će njegova tajna biti otkrivena.
Ali, zašto?
Svakako nije želeo pažnju.
Mogao je da sačuva te pornografske materijale i njima ucenjuje.
S obzirom na ono što je sa njima uradio, nije mu ni to bio cilj.
Možda nije verovao u verodostojnost slika.
Najzad, poverovao sam da je sve stvar posledičnog spleta okolnosti koji možda nikada neće biti otkriven.
Intelektualci imaju privilegovani svet svojih fascinacija, ali se posle se bore sa opsesijom o uzaludnosti i prazninom života - rekao je skrušeno.
U svakom slučaju, Bibliotekar me je tim velikodušnim činom još više vezao za sebe.
Međutim, uskoro je na adresu biblioteke stiglo pismo sastavljeno od isečenih kurzivnih slova iz novina. U njemu je pisalo:
„Sledi ti krivična prijava.“
Nije bilo jasno kome je poruka upućena.
Posle toga uhvatio sam Bibliotekara kako razgovara sam sa sobom.
Već sam rekao da mi je postao drag.
Bio je, u svakom smislu, veliki čovek, onaj koji razume umetnost često na na nov i neočekivan način.
Tako je, po svemu sudeći, razumevao druge i nalazio ono divno u sebi.
So i zlato.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар