Bibliotekaru se nenadano ostvario san o putovanju.
Centralna gradska biblioteka imala je prijateljsku saradnju sa čuvenom Grčkm narodnom bibliotekom osnovanom još 1830 godine, pozvali su upravnicu da zajdno sa svojim odabranim saradnicima poseti Atinu.
Putovanje avionom, boravak u hotelu sa četiri zvezdice i prateći program obilaska svih atinskih biblioeteka, večere sa grčkim tradicionalnim plesom i lomljenjem tanjira...Sve je obezbeđivao domaćin.
U desetočlanoj grupi koju je činila upravnica Emina Mustapić obreo se i Dalibir Šams. Sve se odvijalo toliko brzo da ništa od planiranih aktivnosti kod nas nije moglo da bude nastavljeno.
Bibliotekar Šams je, možda je to suvišno reći, bezobalno voleo grčku civilizaciju, grčke epove, drame i poeziji. Obožavao je Sapfo, tu krotku snagu muze kako je nazvao Platon a docnije je, pogani jezici proglasiše ikonom lezbejstva samo zato što je rođena na ostrvu Lezbosu šest stotina godina pre naše ere.
-Sapfo je bila normalna žena – govorio je Bibliotekar. -Imala je muža i sa njim ćerku po imenu Kleida. Studirala je umetnost.
-Ipak – rekoh plašljivo – čitao sam da je bila biseksualna.
-Da, volela je i žene. Pa šta? Zar to ne govori samo o time da nije bila sujetna zbog voje ženske lepote.
Složio sam se.
Ujutro, beli kombi centralne biblioteke došao je po njega. On je sve do tada sredio u kući. O majci će brinuti Spomenka a njegova depresivna žena je, zahvaljujući Buletu, dobila dovoljnu količinu kanabisa za nedelju dana.
Let do Atine trajao je malo više od trideset minuta.
Avion se nisko spuštao ka aerodromu prikazujići im male belo plave kuće i bazene na njihovih krovovima.
Sleteli su meko.
Šams je imao malu putnu torbu, sako preko ruke i na glavi Panama šešir.
U poslednje vreme voleo je da nosi hozentregere i panamske hatove.
-Želim da se izložim ulici i gradu u najboljem svetlu. Da budem kao sladoledžija koji po nesnosnoj jari ovog ubitačnog veka umesto sladoleda nudi radost drugačiju od svega dosadašnjeg.
Ljudi su ga u početku zagledali sa malim čuđenjem a poneki i sa podsmehom.
Međutim, on se nije osvrtao na to. Išao je glavnom gradskom ulicom sa panama šeširom na visoko uzdignutoj glavi, ne primećujući nikoga.
Takav je izašao iz aviona i sa još trojicom kolega seo u taksi.
Bio je to veliki čokoladno bledi Mercedes. Taksista je bio srednjih godina. Brz i nepričljiv.
Vozio je sa preglasnom grčkom muzikom na radiju tako da niko nije mogao reč da prozbori. Prošli su Omoniju i zaustavili se pred nekim malim hotelom ispod Akropolja.
Pogled koji se pružao bio je veličanstven.
Platili su uslugu, uzeli na brzinu svoje stvari i kremasti Mercedes se izgubio među milionima atomobila na atinskim ulicama.
Po ulasku u hotel, već na recepciji, Bibliotekar je shvatio da je svoj omiljeni panama šešir zaboravio u taksiju.
Nadao se da će se taksista vratiti i doneti mu ga.
Zapamtio je njegov lik i mogao bi, verovao je, da ga prepozna.
Žalio se upravnici centralne gradske biblioteke.
Ona je samo slegala ramenima.
Taksista nikad nije došao.
Za Dalibora Šamsa bio je to pouzdan znak. Tako propadaju civilizacije. Erozija morala.
Uveče su uz sirtaki lupali tanjire sa pogledom na neke velike kamene statue.
Sobu je delio sa kolegom Draganom, koji je odavno bacio oko na upravnicu.
Kad su se vratili u hotel, Dragan se istuširao i pokucao na vrata upravnice koja je jedina imala sama ceo apartman.
Upravnica nije otvarala.
Mislili su o njenoj čvrstini.
Bili su polupijani.
Bibliotekar se zakleo da će naći onog taksistu i svoj šešir.
-Takav šešir – slinio je – nosio je američki predsednik Ruzvelt prilikom dogovora o otvaranju Panamskog kanala. Taj šešir je simbol spajanja ljudi širom sveta i spajanja njihovih puteva.
-Zajebi taksistu – rekao mu je Dragan. – Upravnica je u sobi sa koleginicom iz ogranka u Rumenci.
Otvorili su frižider. Na njegovim vratima je pisalo da sve što uzmu iz njega moraće da plate.
Šams je rekao da ga to podseća na otkinut lift. Hoćeš gore, ali nešto nije u redu sa dugmićima i sajla te stalno potapa dole.
Sutradan na Omoniji, u nekoj skupoj radnji, kupio je Pnama hat. Isti istacki.
Međutim, uzalud. Nije se više osećao uzvišeno u njemu.
Pripisivao je to grčkom mitu. Sve je u njemu veliko i ne možeš nikada da dosegneš njegove granice lepote, ali i nemorala i bluda.
Dragan je sledeće noći ušao ključem u upravničinu bravu, bez zvuka kao da ne postoji u stvarnosti.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар