Spor sa stanarem i njegovom debelom Spomenkom nije pokazivao ni najmanju mogućnost za pomirenje.
Kad me je Bibliotekar pitao kad se vraća Nera svakako to nije učinio bez razloga. Imao je sa njom neki plan, ali nisam mogao da pretpostavim koji i kakav.
Probavši svet, kako je rekla, Nera se jednog dana vratila i došla pravo u biblioteku. Upravo sam nameravao da zatvorim. Posetilaca ionako nije bilo. U streljani iza bilo je pak sve bučnije. Za razliku od ljubitelja knjiga, broj ljubitelja oružja se rapidno povećavao.
Nera je, bar sam se nadao, zauvek došla.
Nisam je pitao kako joj je bilo u Holandiji. Ipak mi je pričala.
-Žene i ljudi su hiljadu godna ispred nas po svemu. Zamisli ženu koja u svečanoj tamnoj haljini nedeljom oko deset seda na bicikl i odveze se na koncert u crkvi a muž za to vreme boravi u ulici Crvenih fenjera. Posle se sretnu na pola puta, poljube i zagrljeni odu na ručak.
-A bicikl – pitao sam.
-Kakav bicikl?
-Onaj sa kojim je žena otišla na koncert.
-A, to, nema veze.Bicikli su svuda. Uzmeš jedan na jednom mestu pa ga ostaviš na drugom. To je cirkl. Niko ne krade. Svi doživljavaju život kao zadovoljstvo.
Zatim se uozbiljila.
-Čujem da me Bibliotekar traži. Šta hoće? Ja sa njim više ne želim da imam bilo šta.
Pozvao sam Bibliotekara ili se sam niotkuda pojavio na svojoj beloj Lasti.
Zamolio me je da izađem. Otišao sam do streljane. Nikad nisam bio tamo. Bilo je puno muškaraca, ali i žena.
Neki čudan miris golicao mi je nozdrve. Ne, nije to bio barut. Bio je to miris iščekivanja da se nešto novo i neočekivano dogodi.
Svetlo je bilo jako i pružalo se linearno kao pruga.
Mislo sam da kada obaračem oslobodiš smrt u vidu metka, to mora da te promeni.
Vratio sam se u biblioteku.
Bibliotekar je bio u dobrom raspoloženju a Nera je prekrštala svoje duge preplanule noge kao nekad.
-Onda – reče Bibliotekar – dogovorili smo se.
-A policija – upita Nera. -Ne želim dodatne komplikacije. Ionako moram jednom nedeljno da odlazim u stanicu.
-Imam veze u policiji – dodao je tiho Bibliotekar. – Sve će biti u redu. Najzad, nisi ti kriva što si, da izvineš, jebozovna riba.
Premestio sam neke knjige sa jednog stola na drugi, obrisao prašinu sa prastarog Lajfa i glumio nezainteresovanost.
Bibliotekar je ustao. Podigao je pantalone, zategao hozentregere pri čemu mu se videlo krupno mlitavo muško međunožje.
-Seronja – dobacio - je Neri misleći na omrznutog bricu – stiže svako veče oko deset. Pijan, naravno. Žena mu za to vreme spava. Snađi se.
-Šta hoće od tebe – pitao sam Neru.
-Ne bih o tome. Videću – rekla mi je.
Nera je sada imala dugu plavu kosu sapetu u konjksi rep. Izmršavila je. Nosi belu košulju sa dubokim izrezom na grudima.
Liči na devojčicu, ali devojčicu koja okoštava. Imala je obrve napete kao luk strelca u praistoriji.
Pomislio sam da moram da napustim biblioteku. Postajala je ukleto mesto. Čitanje, kao osnovna funkcija te ustanove, činilo mi se sve više i sve učestalije kao neka vrsta depilacije koju je praktikovala Bibliotekarova neuslovma stanarka.
Depilacija kao smanjenje nečega što bi trebalo da bude naš identitet.
Nera me je zamolila da prespava u Biblioteci. Namestio sam joj ležaj u Bibliotekarevoj intimnoj odaji, pogasio svetla, izašao i zakljulao vrata.
-Odmori se, spavaj do deset, onda dolazim i otključavam te.
-Ljubim te – rekla je.
Napravio sam krug oko biblioteke i pokušao da uđem. Međutim, Nera je, verovatno, poduprla vrata teškim stolom koji je uvek stojao na sredini sale.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар