(odlomak iz romana u nastajanju pod nazivom Bibliotekar 2025/2026)
-Došljaci imaju drugačije gene – rekao je Bibliotekar kad je čuo za pokušaj ubistva.
Nisam se sa tim slagao. Hteo sam da mu kažem da smo svi odnekud došli, ali to ne bi imalo smisla. Najzad, on nije mogao da zna poreklo domara, ako je uopšte znao Bricino. Međutim, bio je opterećen idejom da društvo može da opstane bez promena, robujući starim principima.
U čovekovoj prirodi je, kao što tvrdi poznati engleski neuronaučnik Stiven Rouz, da bude neodređen.
Ideologija koja trenutno ima prevlast nad našim životima pokušava, i za sada uspeva u tome da nam ideju pravednijeg društva nametne kao borbu jednog čoveka protiv drugog.
Ta vrsta borbe kojoj svedočimo trajaće još dugo i završiće se porazom te politike, jer će doći vreme kada će se, usled razvojnih događaja koji se odvijaju tokom života svakoga od nas, čovekovo biće samo organizovati.
Politika i revolucije će biti osramoćene.
Čovek je jedinstven, čak i u okolnostima koje ne bira.
Atelje ražalovanog nastavnika Šnajdera mirisao je na uljane boje, instant kafu i rečnu ribu kojom se u poslednje vreme isključivo hranio.
U njemu je organizovao druženja koja je nazivao Nastavničke večeri.
Na njih je pozivao kolege i koleginice, koje je oslovljavao sa braćo i sestre - da bi ostao u toku i saznao šta se dešava u školi iz koje je, nadao se privremeno, izopšten.
Na jednu od takvih večeri bile su pozvane profesorice Pajić i Rajić, kao i nastavnik biologije Kurjaković.
Bila je istekla sredina leta, ono vreme kada noći već postaju malo svežije tako da je Šnajder držao otvorenim sve prozore i vrata na svom ateljeu.
Pričalo se o svemu.
Nastavnik biologije je, već podnapit, govorio kako je ljudskom genu potrebna mogućnost kalemljenja da bi živeo večno. Čitao je u britanskom časopisu Science, koji inače redovno prati, da je jedan par naučnika, uspeo da od tkiva kože mrtvih miševa načini male niševe. Kao što mi radimo sa ružama – naglasio je i upirao prstom u Bibliotekara, pokazujući time da nije zaboravio obećanje o restauraciji ružinog vrta u njegovom dvorištu.
Slikar mu je natočio još jednu čašicu žestine.
Pajićka i Rajićka behu sada mlađe nego u stvarnosti.
-Ne nadaj se previše – poručile su istoričaru uglas, smejući se glasno. -Nema kalemljenja.
Kurjački je shvatio poruku.
Ona mu je, iako odbijajuća, ipak govorila da ga nisu otpisale, naprotiv da i dalje postoji neka zainteresovanost za njega, neka priča o njemu između njih dve koje behu vrlo, vrlo slične po lepoti.
-Zaboravljate da sam ja mikrobiolog – odgovorio im je. - Ja verujem u male znake. Time počinje sve.
-Šta je sve – pitale su profesorice.
-Muškost i ožiljci – rekao je pijani Kurjaković. – Trenuci koji će jednog dana postat najlepša sećanja. Za mene i vas, za sve nas.
Sledećeg dana, posle neprospavane noći, doneo je pesmu sa nazivom Dve.
Nalazila se u Bibliotekerevoj svesci, koja je, shvatam naknadno, neka vrsta lokalne ikone.
Zar je moguće voleti
istovremeno dve žene
njihove oči, njihov smeh
voleti čisto a voleti isto?
Zar nije to prvi greh?
Raspet kao krst krt
stojim na raskršću
a ne znam dalje kako
samo drtim tako
tek tako eto
kao na vetru
pored
duboke vode
goli trs.
Bibliotekar je na njenoj margini grafitnom olovkom napisao Škart.Mani se poezije. Nije to za tebe.
Zabave kod nastavnika likovnog Šnajdera, postadoše pak, sa bliženjem jesenjih dana, omiljene. Pobeđivale su mrtvilo male varoši. Ljudi su se, kao u Bibliotekarevoj prethodnoj belešci, trudili da dele ideje, svađaju se i piju lokalno vino grašac. Bilo je nesavršeno, ali tako je to jer svet je prožet poezijom i bolom neuspeha.
Bibliotekarevo oružje u svemu tome je bilo svedočenje ili ipak samo san o avanturi i priznanju da svet drhti i gori a da to još ne vidimo svojim očima.
Sukob sa režimskim stanarem, mislio je, lakše će se razrešiti u čoporu.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар